Neša Galija: Oženiše me muzikom

Razgovor sa Nenadom Milosavljevićem – Nešom Galijom uoči njegovog poslednjeg nastupa u Bačkoj Palanci.

187
Foto: Printscreen/RTS koncerti/Youtube

Stariji posetioci rok koncerata u Bačkoj Palanci, sigurno se sećaju prvih nastupa grupe „Galija“ iz Niša u našem gradu. Bilo je to u osamdesetim godinama prošlog veka, a izvanredan niški sastav je u međuvremenu oko desetak puta bio gost u Bačkoj Palanci. Na „Dunavskom balu 2016“, grupa „Galija“ je nastupila u subotu, 9. jula, i održala izvanredan koncert.


Vidno raspoložen zbog odličnog prijema kod palanačke publike, vođa niških rokera, Nenad Milosavljević, poznatiji kao Neša Galija, je veoma rado pristao na razgovor.

Davne 1976. godine, grupa mladih muzičara se okupila oko zajedničke ljubavi, rok muzike, u kafani „Galija“ u Nišu i osnovala bend. Da li ste tada mislili, da ćete trajati 40 godina?

– Ne, mislim da niko ko počinje da se bavi rok muzikom, ne misli da će trajati 40 godina. To dolazi samo od sebe, ako vrediš, trajaćeš, potrebno je puno vrednog rada, predanosti muzici. Povod za okupljanje grupe je bila jedna pozorišna predstava. Ja sam tada pisao muziku za pozorište, a reditelj je tražio da oformim grupu koja će glumiti morski bend i da pesme koje izvodimo budu originalne. Skupljali smo se u kafani „Galija“ jer su se tu sastajali ljudi iz sveta umetnosti i tu sam i pronašao momke za bend u predstavi.

Niš je u to vreme imao veoma jaku rok scenu, Lutajuća srca, Galija, Kerber, Prsluk bend…

– Jeste, ali pre svih su bili „Daltoni“ koji su bili rodonačelnici roka u gradu. Niš je inače imao jaku muzičku scenu kao što su Luis, Bilja Krstić, Slavko Banjac, a iz sveta klasične muzike Ljuba Jovanović. Bila je to jaka muzička škola koja je iznedrila veliki broj talentovanih ljudi. U našoj sredini se svira muzika da bi se nešto reklo, a ne samo da se pokaže tehnika.

Karijera vam je lepo krenula, osvojena je Zaječarska gitarijada, specijalna nagrada na Subotičkom festivalu, učešće na velikom koncertu Bijelog dugmeta na JNA, polsednji BUM festival u Novom Sadu.

– Tako je, čitava ta 1978. godina je protekla u znaku festivala, od Zaječara u januaru pa tokom cele godine, da bismo kraj godine dočekali u studiju, snimajući našu prvu ploču „Prva plovidba“.

Prva tri albuma su vam bila u simfo rok stilu da biste kasnije prešli na mejnstrim, koji vas je i održao do danas.

– U suštini, mi nismo nešto preterano vodili računa o stilovima. Posle trećeg albuma smo se zasitili tog pravca i u traganju za novim izrazima došli smo do toga što i danas izvodimo. Ja i ne priznajem previše podele u rok muzici, ona se jednostavno deli na dobru i lošu muziku. Sve se na kraju svodi na to, da li je nastala dobra pesma i da li je ona zaživela i to je jedino merodavno.

Foto: Šandor Večera

Vi ste jedna od retkih srpskih/jugoslovenskih bendova koji je uspeo da skupi 150.000 gledalaca u Beogradu i nedugo posle i 100.000 u Nišu.

– To je bio naš zenit 1995. godine, a imali smo i sreće da to uradimo, sve se sklopilo i sve je bilo kako treba. Posle toga smo prešli u mirnije vode, stigle su nas godine i više nismo mogli da trošimo energiju na neke stvari koje se ne tiču sveta muzike, a oduzimaju puno vremena.

Kakav je osećaj svirati pred 150.000 ljudi?

– Suština je da se na takvim koncertima mora voditi računa, koliko daleko dobaciti tu energiju koju imate. Tu moraju biti angažovani svi ljudi u bendu, i sve mora da radi kao mašina.

Bili ste predgrupa Bob Dilenu i Džou Kokeru. Kako je biti u društvu svetskih zvezda?

– Bob Dilen je bio jedan od autora koje sam i sam svirao kao dečak, tako da je za mene bio doživljaj sresti se sa njim, popričati. Posebna je čast bila biti sa ljudima koji su obeležili čitavu jednu epohu u modernoj muzici. S druge strane, imali smo priliku videti, kako funkcioniše jedan koncert svetske zvezde, sa svim pratećim elementima. To učenje te vrhunske tehnologije, stvaranja zvuka je bilo izuzetno važno za nas. Posle tih koncerata, mi smo jako puno napredovali u načinu sviranja.


Pogledaj: Povodom Svetskog dana poezije – Svetlana Lana Dragičević (1963-2017)


Dve ploče ste snimili na Kipru onosno u Mančesteru…

– Ja to nazivam školovanjem. Bilo nam je bitno da snimimo muziku, koju objektivno ovde nismo mogli, pruživši svoj svirački maksimum u to doba. Producent nam je bio basista grupe „Najtving“ Gordon Rouli koji i svirao na dve numere na albumu.

Pisali ste i muziku za film „Zona Zamfirova“…

– To je bio moj prvi pokušaj pisanja filmske muzike, pa odmah „prvo pa muško“, naime taj film je najgledaniji kod nas, sa 1.200.000 gledalaca sa kupljenim ulaznicama. Moj zadatak je bio da poštujem etno-muzikološku formu fabule filma i da napišem muziku kao da je iz tog doba. Da sam u tome uspeo, govori i podatak da me ljudi pitaju koje su to pesme, jer ih nikad nisu čuli do sada. Teško im je objasniti da to nije izvorna, nego moja autorska pesma.

Jedna ploča vam prati srpsku i makedonsku izvornu muziku…
– Jeste, to je „Južnjačka uteha“, album koji sam ja posvetio svom gradu. Suština je da naše izvorne pesme u koje god ruho obučete, biće i dalje zanosne i lepe. Zbog moderne tehnologije snimanja, vremena za obradu pesama smo imali manje nego što smo navikli, ali sam uspeo da im ništa ne oduzmem.

Poslednja ploča „Mesto pored prozora“ izašla je 2010. godine i vraćate se rokenrolu…

– Kada imate opus stvaralštva kao mi, imate pravo da se vratite u ono vreme koje želite. U svetu se primećuje trend vraćanja na stare vrednosti, koje su bile prave tamo negde do 80-ih godina prošlog veka. Tako, ja na najnovijem albumu koji priremamo, vraćam se čak u 1974. godinu. Moja kći me šokirla kada je izjavila da je otkrila Pink Flojd, a ja joj otvorim raf i pokažem, odavde dovde to je to. Današnji klinci otkrivaju one vrednosti, koje smo mi živeli, pa je logično da i mi u novom materilaju prizivamo to zlatno doba.

Ova priča završila se konstatacijom Nenada Milosavljevića – Neše Galije: „Naša sreća što smo dovoljno matori da ne moramo da se žurimo“ na pitanje kada će se nova ploča „Galije“ pojaviti.

PS: Od ovog razgovora do danas, „Galija“ je izdala još jedan album, „U raju iznad oblaka“, 2018. godine.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here