Наставница клавира Драгана Кнежевић Врањеш је ШОМО „Стеван Христић“ завршила у Бачкој Паланци. После се запослила управо ту где је и кренула у чаробни свет музике.
– Моји родитељи су неговали једну врсту здраве разноликости и уживања у различитим жанровима музике. Морам да признам да у почетку нисам имала јасно дефинисану жељу коју инструмент бих волела да свирам. Својевремено је тата доносио плоче из разних делова Европе, међу којима је била плоча легендарне пијанисткиње Марте Аргерич. Појавом Јутјуба сам лакше долазила до извођења других врхунских пијаниста. Истраживајући овај свет постепено сам откривала богатство и лепоту клавирске литературе. Права искра је рођена тада и клавир је постао мој инструмент – наводи Драгана и додаје:
– Школовање у „Стевану Христићу“ заузима посебно место у мом сећању јер је прожето духом одрастања и развијања у музици. Захваљујући мојим професорима, које сада називам пријатељима и колегама, стекла сам чврсту основу знања које је постало ослонац у даљем школовању. Средња школа и касније академија су донели нова искуства и ширину у разумевању за озбиљност и комплексност овог поља. Упознала сам се са важношћу читавог аспекта извођаштва и научила да вреднујем конкуренцију која ме је наводила да увек извучем више из себе. Наступ је неодвојив део сваке извођачке уметности. Међутим, он може овде да се посматра као издвојена и самостална категорија. Пијанисти не могу да носе свој инструмент са собом, стога када
идемо на такмичења и концерте наилазимо на потпуно нов инструмент као и простор, што је само по себи изазов. Затим следи освајање сцене, нешто посебно и никада исто. Осећања су готово увек помешана, треперава нервоза, несигурност упркос ригорозним припремама, а уједно и страст, воља и жеља за успешним завршетком – каже Драгана Кнежевић Врањеш и издваја наступ који јој веома значи:
– Наступ који бих издвојила је дефинитвно концерт првонаграђених такмичара у Риму. Да њега опишем потребно је више од речи, али ако морам да покушам било би то потпуна победа над собом. Из Рима сам донела злато, као апсолутни победник у својој категорији и инспирацију да наставим са усавршавањем. У школу „СтеванХристић“ сам се запослила 2016. године, исте године сам дипломирала на Академији уметности у Новом Саду. Интересантно је што је учионица која ми је додељена да у њој држим наставу, иста учионица у којој сам имала свој први час клавира као млада полазница. О пријему могу да кажем да је осећај био као да се поново враћам кући, а пријатна и радна атмосфера то савршено допуњује – искрено говори Драгана и завршава:
– Ове године, у сарадњи са Музејом града створени су још квалитетнији услови за развој потенцијала наше деце и наставника. Међу личним плановима везаним за професију константа остаје да наставим са усавршавањем као педагог и извођач. Учење је процес и његова лепота је у томе што траје читав живот. Од осталих планова у вези са школом, они су за сада остали забележени као скица чија ће дорада морати мало да сачека јер ми је тренутни фокус на мојој двогодишњој девојчици и беби која је на путу.
