Jovana Danilov je svestrana mlada žena, talentovana i emotivna. Bavi se telekomunikacijama i novinarstvom, a po struci je inženjer. Svoja osećanja najbolje iskazuje u slikama.
Likovnom umetnošću, prema sećanjima roditelja, bavi se od najranijeg detinjstva, kada je olovkom i kredom „krasila“ porodičnu kuću. No, prepustimo gospođici Danilov, da ispriča storiju o svojoj ljubavi prema slikarstvu .
– Moja majka mi je govorila, da me je „muza pomilovala“ kada sam imala oko tri godine, a zapazila je i da pravilno držim olovku. Već tada sam se mnogo lakše izražavala crtežom nego rečima, tako da su me vrlo rano usmerili u tom pravcu, upisali me na časove koje je držao Željko Drljača, naš akademski slikar. On je prepoznao moj talenat, podržao me i već sam tada, pa kasnije u osnovnoj školi uveliko izlagala moje radove. Svideo mi se njegov nadrealizam i mračni stil izražavanja, po kome je i danas prepoznatljiv.
U srednjoj školi i na fakultetu, došlo je do zasićenja i okrenula sam se nekim drugim stvarima. Kasnije se inspiracija ponovo javila, kada sam 2012. godine otišla u Stokholm, u Švedsku.
Taj grad je u meni otvorio veliku potrebu za umetničkim izražavanjem, to se nastavilo kada sam bila u Americi, a kada sam se vratila kući, ozbiljno sam krenula sa slikanjem, i napravila sebi atelje u kući, u koji kada zakoračim odlazim u drugu dimenziju.
Ono što ja radim je izražavanje slikanjem. Moja duša slika bez okvira i pravila, slobodno i čisto. Ponekad se gušim u realnosti i stvarnom svetu. Imam svoj svet koji je dijametralno različit i drugačije funkiconiše od realnog. Verna sam svojim principima, i malograđanština me guši. Kada ne mogu da se izrazim izgovorenim ili napisanim rečima, ja uzmem kičicu i naslikam svoja osećanja. To je neki stvaralački nagon koji ne znam kako bi opisala. Jednostavno me stvaranje ispunjava i daje mi snage za nove izazove koje život nosi.
Izlagala sam na mnogim kolektivnim izložbama, bila sam učesnik brojnih likovnih kolonija, dobijala sam dobre kritike, a ovde u „Corner baru“ neke svoje slike prvi put su izložene u javnost. Ova postavka će biti izložena naredna dva meseca, i svi oni koji žele da osete deo mene, pozivam ih da to probaju.
One su veoma lične i trebalo je dosta hrabrosti da ih prezentujem širem auditorijumu. Svaka za sebe nosi veoma veliku količinu emocija, a nastale su u vremenu od 2014. – 2016. godine. Bio je to jedan turbulentan period u mom životu, period bola, sreće, emocija, i prevazilaženja sebe, što je poenta svake moje slike. Svaka nosi deo mene, i mogu reći da kao da je neka vrsta dnevnika.
Moj stil više naginje nadrealizmu, pa i impresionizmu, ali nekom nestvarnom. Ponekad se realnost takođe provlači kroz moje radove. Kroz moje slike ja odlazim izvan realnog u svakom smislu, i pelazim u druge dimenzije. Generalno umetnost je ta koja vuče van realnosti i sam čin stvaranja. Često su tumačenja da su umetnici ti koji beže od realnosti, ali pre bih rekla da je stvaranje umetničkog dela samo utisak o realnom.
Slike radim zatvorenih očiju, a otvorenog srca. Srce i emocije me vode kroz život, osećanje je moj jedini putokaz. Slikam uljanim bojama, preovladava crvena, a tekstura je ona koja vodi sliku.
Inspiracija se javlja u svako doba, ujutro, uveče, noću, desi mi se da se probudim odem i radim, posle legnem i tek ujutro vidim šta sam uradila. Tako su nastali moji „Šetači“, najomiljenija mi slika koju sam mnogo izlagala, koja mi je donela puno dobrih kritika. Celu noć sam je radila u zanosu, a kada sam završila, nisam mogla da verujem da sam JA to uradila. Čudan je osećaj kada sam sebe iznenadiš. Meni se to često dešava.
U Udruženje likovnih stvaralaca „Petar Tomić“ učlanila sam se 2014. godine. To je divno udruženje u kojem se nalazi veliki broj različitih slikara, koji podržavaju jedni druge i stvarno su potrebni našoj opštini i verujem da dosta utiču na održavanje kulture i podizanja nivoa svesti o slikarstvu. Od tih ljudi, rekla bih prijatelja, sam mnogo naučila, tehnički napredovala, proputovala sam i izlagala sa njima. Trenutno sam sekretarica ULS-a, trudim se da im pomognem koliko mogu i drago mi je što sam deo takve jedne zajednice. Jako je lep taj osećaj spokoja, da imaš nekoga ko te razume u sferi umetnosti, a to su upravo moje kolege iz udruženja.
Svakodnevno učim, pratim razne umetnike, interesujem se za istoriju umetnosti, čitam, gledam, dosta slušam kritike, odlazim na izložbe. Ne želim nikog da kopiram, jer tada bih izgubila identitet. Od svakog mogu nešto da naučim, da mi bude inspiracija, ali da gradim svoj stil na osnovu nekog drugog, jednostavno ne mogu, ne želim da izgubim svoj identitet.
„Stani ispred svog dela, neka ti ono kaže ko si „– završila je svoje predstavljanje gospođica Jovana Danilov svestrana ličnost, umetnik.
Mogli bismo reći da je osnovna poruka njenog slikarskog rada da kada dođeš do tog nivoa da se ne možeš izraziti rečima, kada svoj nagon za stvaranjem, kreativnost, ne možeš da izraziš na neki poznat način, veruj u ono što osećaš i stvoriš, izrazi se na način na koji najbolje možeš i znaš. Pomaraj granice realnog, prevaziđi sebe i izađi iz poznatog.
Pogledajte neke od Jovaninih radova:
[wonderplugin_slider id=117]
