Ponela je srećno uravnoteženi spoj tradicionalnih i liberalnih vrednosti.
Malobrojni su ljudi koji umeju da zavire ispod zvanične istorije jednog vremena, jednog naroda ili jednog grada. Još je zahtevnije učestvovati u idejama i energijama koje nadilaze sklupčanu stvarnost i šire se preko svih granica: duhovnih, kulturnih, ili geografskih. Za to su potrebne tri suštinske vrline koje su odredile relativno kratki život Isidore Bjelice. Ona je bila slobodan, hrabar i dobar čovek. U tome trijanglu odvijala se njena jedinstvena i neponovljiva avantura postojanja.
Još u tinejdžerskim danima u rodnom Sarajevu, u vreme isprazne strogoće posttitoističkog socijalizma, Isidora je intuitivno prepoznala da je novi senzibilitet, indiferentan prema partijskim društvenim obrascima, jedina sila pred kojom se otvaraju kapije slobode. Ovo otkriće postaće njen credo i njena mantra, razvijena do dosledne životne filozofije. Estetika protiv ideologije, protiv prinude sirove svakodnevice, estetika kao princip života – to je „zrelo doba” Isidore Bjelice.
Kosmopolitski duh Beograda, iako u njegovim najtežim decenijama, dao je mogućnost Isidori da niže svoje „staklene perle”, ponekad kao dramski pisac, jedanput kao filmski scenarista i reditelj, a najviše kao prozaik. Svojim ekstravagantnim inicijativama, kako bi to rekao Trevelijan mlađi, razbijala je jednoobraznost društvenih događaja.
[rev_slider alias=“delicija“][/rev_slider]
Ostaće upamćeno veče književnih razgovora na koji su dame morale da dođu sa ljubičastim detaljem na toaleti, ili večernji prijem „u belom”, događaji koji su estetski šarmirali i okupili „sav Beograd”. U tom razdoblju, zajedno sa svojim suprugom Nebojšom Pajkićem, eksperimentisala je idejama koje se mogu roditi samo u Beogradu koji iz nadzemaljskih izvorišta milenijumima crpi upornost svoga opstanka, uprkos svemu. Tako su nastale zamisli „Metafizičke države Srbske” i „Politarta” kao upozorenja da u umetnosti sijaju putokazi bez kojih je svaka borba jalova. Ličnom otmenošću potvrđivala je da su dosežne visine jednog boljeg sveta.
Iz porodičnog stabla Isidora Bjelica nasledila je gospodstvo u kome se, kako bi to rekao Grendal, prepoznaje oblikovanje najmanje pet generacija. Ponela je i srećno uravnoteženi spoj tradicionalnih i liberalnih vrednosti. Rana interesovanja za svetske religije i egzotične kulture pokrenula su njenu strast za putovanjima. Brodovi kojima je plovila uvek su je vraćali jer pet generacija obavezuje na svetu zavičajnost i zavet identitetu. Tajne najviših životnih vrednosti nećemo odgonetnuti na ostrvima udaljenih mora već u Homoljskim planinama, pisala je Isidora.
Uvek okrenuta svome narodu nastojala je da ga ohrabri u vremenu velikih nedaća i beznadežnosti, da probije strašni oklop kojim je nasilno izolovan od sveta, pripovedajući o čudesnim krajevima kao što su naše brižne majke ili slučajni putnici na konaku činili stolećima. Sve ono što je bilo nepristupačno Isidora je donela svojim knjigama. Čitajući ih običan čovek postajao je građanin sveta, istraživač avenija Njujorka i dokova Kazablanke, opušteni pušač kubanskih cigara pored vodopada Iguasu, voajer bizarnih ljubavnika ili degustator rakova posoljenih suzama nesrećne konobarice. Originalni senzibilitet je i ovaj put bio arhimedovska tačka prodora njenog stvaralaštva.
Život i literatura Isidore Bjelice vremenom su se stapali u jedno, u danima radosti i u danima patnje kada ju je pre sedam godina natkrilila neumoljiva bolest. Kao što je bilo sasvim u njenom etosu da podeli vedrinu koju je donosila sa svojih duhovnih i geografskih putovanja, tako je svoja najdublja i strašna iskustva sa kojima se nosila u teškim danima između nade i posustajanja, podelila sa svojim vernim i neodustajnim čitaocima u dve poslednje knjige. Ako je tačno da je svako književno delo uvek pomalo autobiografsko, onda je opus Isidore Bjelice detaljni dnevnički zapis jednog časnog, kreativnog i uzbudljivog života!
