Radoje Domanović, najpoznatiji srpski satiričar, rođen je u šumadijskom selu Ovsištu u topolskom okrugu 16. februara (4. februara po starom kalendaru) 1873. godine, od oca Miloša (1852–1904), seoskog učitelja, i majke Perse Cukić (1849–1921).
Radoje Domanović rođen je u Ovsištu, gde mu je otac kratko vreme službovao (1870–1873). Ubrzo posle Radojevog rođenja, porodica se vratila u Jarušice, gde je Radoje odrastao i, kod svog oca, završio osnovnu školu. Sedam razreda gimnazije (koliko je tada trajalo srednje obrazovanje) Radoje završava u Kragujevcu 1890. godine. U tom periodu buktali su sukobi između pristalica pokreta Svetozara Markovića i radikalne stranke protiv kralja Milana, ali Radoje je tada bio previše mlad da bi to uticalo na oblikovanje njegovih stavova. Prema svedočenju savremenika, Radoje se u tom periodu prvi put okušao u pisanju, napisavši barem jednu pripovetku o nekom hajduku iz Sipića, ali iz tog perioda njegovog stvaralaštva ništa nije sačuvano. Za vreme školovanja u Kragujevcu, zavoleo je i slikarstvo, ali mu otac nije dozvolio da se time bavi.
U jesen 1890. godine, Radoje upisuje Filološko-istorijski odsek Filozofskog fakulteta na Velikoj školi. U tom periodu, njegov otac biva penzionisan, i zbog pokušaja da predstavi vlastima svoje imovinsko stanje lošijim nego što je bilo, on ni sinu ne šalje dovoljno sredstava da bi se školovao bez poteškoća. Radoje se u tom periodu često zaduživao i živeo je u relativnom siromaštvu, pa zbog dugova nije mogao podići ni svedočanstvo o završenom fakultetu.
Pošto mu školovanje nije omogućilo da kvalitetno nauči strane jezike, Radoje je bio ograničen na čitanje srpskih prevoda svetske književnosti. Ostalo je zabeleženo da je za vreme školovanja od ruskih i svetskih pisaca uopšte najviše cenio Gogolja. U to vreme Radoje je pisao i pesme, i jednu od njih, „Veče“, pročitao je pred članovima studentskog udruženja „Pobratimstvo“ 1892. godine, ali kako je njihov list ubrzo prestao da izlazi, nijedna njegova pesma nije tada objavljena. U to vreme, Radoje počinje aktivno da piše pripovetke o životu u gradu i na selu, u duhu realizma, ali obogaćene intimnim opisima ličnih doživljaja i emotivnih stanja, nekad veštije, a nekad ne toliko uspešno izvedenim. Iz studentskog perioda njegovog stvaralaštva potiču pripovetke kao što su: „Rođendan“, „Sima penzionar“, „Slava“, „Slika sa ulice“ ili „Baba-Stana“.
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
Dvadeset prvog januara 1895. godine, Radoje je postavljen za učitelja u Pirotskoj gimnaziji, i time započinje njegova kratka učiteljska karijera. Priključivši se opozicionoj Narodnoj radikalnoj stranci, Radoje dolazi u direktan sukob s reakcionarnim režimom obrenovićevskog dvora.
Radojev nepomirljivi opozicioni stav ne samo da se nije ublažio, već je vremenom postajao sve izraženiji. Oko 1901. godine on u „Srpskom književnom glasniku“ objavljuje neke od svojih najznačajnijih satiričnih pripovedaka: „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“ , „Vođu“ i „Stradiju“.
U periodu saradnje s „Odjekom“ (1902. – 1903.) Radoje je pisao kratke političke članke, kao što su: „Marksisti na praksi“, „Naši državnici“, i nekoliko kratkih pripovedaka: „Božje suze“, „The, šta ćeš“, „Ča-Đorđev đogat“ i druge.
Na Božić 1904. godine, Radoje pokreće svoj list, „Stradiju“.
Radoje Domanović umro je pola sata posle ponoći 17. avgusta (4. avgusta po starom kalendaru) 1908. godine u Beogradu, nakon duge borbe sa hroničnim zapaljenjem pluća i tuberkulozom. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Preostali njegovi književni radovi koji su ostali u rukopisu, kao i slikarska dela, propali su tokom Prvog svetskog rata.
