Samo velike ljubavi su večne, jer one nastave da žive u sećanjima budućih generacija i posle smri njenih aktera.
Ljubav Mihaela Šverera za njegovog života trajala je kratko, ali bila je strasna i nadživela je njegov grob. Apolonija Laubert je svoju zabranjenu ljubav gajila do svoje tragične smrti, ali je ta ljubavna priča nastavila da živi, a preko naših dana odlazi u večnost.
Dugo posle ove tragedije u leto 1912. godine na Klenovcu, kružile su priče da se krici Mihaela, a zatim i Apolonije mogli čuti u okolnim naseljima Bukinu, Obrovcu, Karađorđevu i Tovariševu, koji su udaljeni dva-tri kilometra od mesta tragedije. U dugim zimskim noćima, kad magle i vetrovi zagospodare Klenovcem, još dugo su ispredane legende, da se noću čuju svatovi sa te strane, plač i jecaj žene, nekada krici Mihaela, dok zora ne svane, a kad svane, iz kamenog krsta poteknu Apolonijine suze.
Ali da se vratimo u stvarnost. Apolonija više nikada nije otišla u kuću u kojoj se rodila, ali ni u Obrovac kod tetke Ane, ni na Karađorđevo kod sestre Marije, takođe, nikada nije odlazila. To leto, skrhana od bola i tuge, živela je kod slabovidne sestre Suzane i njenog muža slikara Hansa Štablera u Apatinu, a iste jeseni 1912.godine, otputovala je u Minhen na studije matematike i fizike na Prirodno matematičkom fakultetu Univerziteta u Bavarskoj.
Istraga o ubistvu Mihaela Šverera zapala je „ćor-sokak“, kada su naručioci zavere iz Bukina „dokazali“ da sa ubistvom nemaju ništa, a neposredni učesnici u ubistvu su, uz poveću svotu novca porodice Cilimace, oslobođeni, jer se „nije moglo“ utvrditi ko je neposredni počinioc ubistva.
Posle Prvog svetskog rata, Apolonija Laubert je u obrovačkom ataru na Klenovcu, podigla monumentalni zavetni krst svojoj zabranjenoj ljubavi, kao pomen svom izabraniku Mihaelu Švereru i njegovoj tragičnoj sudbini.To krsno znamenje, sticajem nesretnih okolnosti i zle sudbine, postaće desetak godina kasnije, simbolom ljudskog dobročinstva, plemenitosti i hrabrosti jedne žene.
Pogledaj: Ljubavna tragedija Apolonije Laubert (1)
Sve do pred kraj XX veka, krst je bio orijentir, beleg i sećanje na jedno vreme i ljude u njemu, na prošlost na koju smo oslanjali sadašnjost i projektovali budućnost. U naše lokalizme, njegov naziv je bio utkan kao „Apolonijin krst“, koji je imao strogu odrednicu i svaki stanovnik Obrovca je bez dvoumljenja znao našta se te reči odnose i koju simboliku nose. Nalazio se jugozapadno, na 1,5 kilometara od sela, do koga je prekonjiva vodila, svake godine iznova utabana staza, koja je ujedno bila i pešačka prečica za Klenovac i Karađorđevo. Apolonija je zavetni krst podigla na mestu gde je MihaelŠverer ubijen, na povišenoj stepenastoj osnovi – temelju, okrenut zapadu, prema putu i Laubertovom salašu. Izliven je u finom betonu, baroknog stila, kitnjastog postamenta, visine 2,5 metara, sa osnovom i preko 2 metra visokim krstom, čiji se krakovi završavaju polukružnim floralnim krunicama – trolistovima. U niši na mermernoj ploči, ukrasnim gotskim pismom, na nemačkom jeziku, uklesana je mala oporuka – epitaf, koju nažalost zbog oštećenja, nemoguće je sa sigurnošću dešifrovati, prevesti i prezentovati.
Pogledaj: Ljubavna tragedija Apolonije Laubert (2)
Zavetni Apolonijin krst na Klenovcu, u svom sedamdesetogodišnjem postojanju, odolevao je kiši i vetru, suncu i snegu, ali nije odoleo ljudskom bezumlju, pakosti i ideološkoj zaslepljenosti. Srušen je i leži na zemlji, namestu gde je i podignut, izlomljen i zaboravljen,zarastao u korov i šikaru, ali ne i bez nade da će ponovo zablistati u svojoj veličini i simbolici. „Naš karakter, između ostalog, definišu naše greške i slabosti, a popravlja ga ono čime te greške ispravljamo i nadilazimo svoje slabosti.“ U službi napred iznetog je i ovaj rad, čiji sadržaj treba da potstakne, ohrabri i ojača moralno-progresivne snage iz Obrovca, čiji krajnji cilj je obnova i podizanje devastiranog Apolonijinog krsta na Klenovcu.
