Svaka kuća je imala svoj voćnjak i vinograd

Devedeset jednogodišnja Barbara Molnar jedini živi svedok nekadašnjeg Bukina, danas Mladenova

1990

Nekadašnji Bukin, u ovom trenutku ima samo jednog živog svedoka u imenu i prezimenu a to je devedeset jednogodišnja Barbara Molnar.


Barbara, ili kako je svi zovu Vavika, rođena je u Bukinu, 1929. godine u seljačkoj porodici, kao četvrto dete u braku Ivana i Terezije, devojačkog prezimena Helmlinger.

Mada su gotovo sve nemačke porodice, koje su u Mladenovu, odnosno u Bukinu, živele pre Drugog rata, otišle u Nemačku, Vavika nije napustila ognjište svojih predaka. Kao devetnaestogodišnja devojka, 1948. godine udala se za Đorđa – Đuriku Molnara. Kruna njihovog braka, su sin Anton (1949.) i ćerka Marija (1953.), koji su početkom sedamdestih godina otišli na rad u Nemačku, gde i danas žive.

Mada je ušla u desetu deceniju života, Vavika se izuzetno dobro seća mnogih događaja, ljudi i Bukina – sela u kome je rođena.

– Sa sedam godina krenula sam u prvi razred škole u Bukinu. Bilo nas je dvadesetak u odeljenju, a nastava se izvodila samo na nemačkom jeziku. Znanje smo sticali iz zemljopisa, matematike, istorije… Učitelji su bili uglavnom Nemci, uz ponekog Mađara. Jedan od učitelja bio je Švager, koji se baš kao njegova baba, ali i deda, bavio ovim, u to vreme veoma cenjenim poslom – započela je „vraćajući film“ osamdeset i više godina unazad, svoju priču Vavika.

Nakon četiri završena razreda, učenici su imali malu, a nakon završenih osam razreda. veliku maturu. Drugi svetski rat, nije dozvolio junakinji ove priče, da položi veliku maturu. Poput nje, prošli su i ostali njeni vršnjaci, pa je ostao žal, što gotovo niko iz njene generacije nije kasnije nastavio da se školuje. Jednostavno, okolnosti nakon završetka Drugog svetskog rata, to im nisu dozvolile.

– Da nije bilo rata, ko zna gde bi me životni putevi odveli, jer sam bila dobar đak, a učenje mi nikada nije predstavljalo problem. Ovako, radila sam zajedno sa roditeljima i ostalim članovima naše porodice poljoprivredne poslove. Većina tadašnjih stanovnika Bukina, bavila se između dva rata zemljoradnjom. Međutim, nikako ne treba smetnuti sa uma, da je u Bukinu, pre početka Drugog svetskog rata, bilo veoma mnogo zanatlija. Navešću samo neke: stolar, zidar, sodar, šuster, šnajder, moler, limar.

– Zanimljivo je da u to vreme, niko od njih, ali ni od onih koji su obrađivali zemlju, a takvih je bilo najviše, nije radio nedeljom. Nedeljom su ljudi masovno odlazili u crkvu, a njive i sva ostala mesta, na kojima se radilo, su bila pusta. Verske, ali i državne praznike kojih nije bilo mnogo, kao i nedelju, narod je uglavnom koristio da šeta do Dunava. Među ljudima je vladala sloga i međusobno poštovanje – kaže Vavika.

U tadašnjem Bukinu, malo koja kuća je imala struju, a ulična rasveta u selu, prvi put je zasijala 1943. godine. Veliki broj kuća, napravljen je između dva svetska rata, mada su neke građene i tokom ratnih godina, tačnije između 1941. – 1945. Većina kuća je pokrivana trskom, a manji broj biber crepom.

Oops...
Slider with alias lotus_centar not found.

 

Kuće su najčešće građene kombinacijom tvrdog i mekog materijala, čerpić – cigla. Mnoge od tih kuća su i danas „žive“, čak ni zub vremena nije uspeo da ih uništi.

– Moje rodno selo, imalo je u to vreme i dobrovoljno vatrogasno društvo. Društvo je bilo skromno opremljeno, a nisam zapamtila da se desio požar, a da nije bio ugašen. Momci i devojke, zabavljali su se na igrankama, koje su bile organizovane u prostoriji sadašnje mesne kancelarije Mladenovo. Svirao je zabavni orkestar, u kome su među ostalima bili Nikola Andrić i Jozo Džanić.

Katolička crkva, koja je proširena i dograđena 1937. godine, okupljala je posebno nedeljom, veliki broj vernika. U to vreme bilo je i pet – šest kafana, kao i nekoliko prodavnica, uglavnom prehrambene robe. Gotovo svi proizvodi, prodavani su na meru. Svaka kuća je imala voćnjak i vinograd. Samim tim, proizvodnja vina i rakije bila je veoma zastupljena, i gotovo isključivo namenjena za potrebe ukućana.

– Pred izbijanje rata, u Bukinu je živelo od 3.700 do 3.900 stanovnika. Većinski živalj, 90 odsto bili su Nemci, a pet odsto stanovništva činili su Mađari. U istom procentu, kao Mađara, bilo je Hrvata – napominje gospođa
Molnar.

Bukin je između dva rata imao dve kudeljare, ciglanu, korparu. Zanatstvo je bilo izuzetno razvijeno. U Bukinu je Stevan Andrić, tkao jutane vreće sa uštampanim imenom njihovog vlasnika, što je za ondašnje prilike bila prava retkost. Osim vreća, pravio je i pokrovce za konje. Selo je imalo i svoj bioskop, koji se nalazio u sadašnjoj ulici Miloša Obilića. Glavna ulica, nosila je naziv Crkvena ulica, i u njoj je živelo, bogatije stanovništvo Bukina.

– Većina ljudi, nekadašnjeg Bukina bila je izuzetno disciplinovana. Red je postojao svuda i na svakom mestu. Doručkovalo se u sedam, ručalo u dvanaest, a večeralo u osamnaest sati. Posle ručka, gotovo obavezan je bio odmor u trajanju od pola sata. Tokom zime, kada nije bilo moguće raditi na njivi, prebirao se pasulj i semena za prolećnu setvu, a pravljene su i metle korovnjače. Za ogrev su se koristili, kukuruzovina, čuke i drva. Zanimljivo je, da je u to vreme svaka kuća nosila određeni nadimak, koji je dobijala po svom vlasniku – prisetila se na kraju Vavika.

Za Badnji dan maškare

Svi vesrki praznici u Bukinu su obeležavani, a posebno Badnji dan i Božić.

– Sećam se da se za Badnji dan, neko od komšija obavezno namaškario, umotao se u posebnu odeću i obuvao drugačiju obuću, kako ga niko ne bi prepoznao. Ta osoba je išla po komšiluku, i pitala decu da li znaju da se mole Bogu. Kada bi pokazala da znaju, onda bi dobijala poklon, a njihovoj sreći, nakon toga, nije bilo kraja – rekla je Barbara Molnar Vavika.


Pogledaj: Mladenovo – Krajina sred ravnice

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here