„Фото Зуска Силбаш“ – оваква ознака се може наћи на разним силбашким породичним фотографским архивама.
Зузана Ковач је силбашка фотографкиња која је после завршетка Другог светског рата из непознатих разлога сакрила стаклене негативе на тавану своје куће, где су остали до 2009. године, чак десет година после њене смрти. Када се кућа продала ненадано су пронађени и објављени.
Ко је била Зузана Ковач?
Била је два пута удавана, па се презивала и Литавска и Хложанова, међутим Силбашани су је једноставно звали Тетинка. Постала је позната фотографкиња породичних дешавања у Силбашу. Путем свог фотографског објектива је забележила сва значајна дешавања целе једне генерације силбашких породица од рођења па све до сахране. Скоро све историјске фотографије у књизи „Силбаш – село снова“ (Silbaš– dedina snov) од аутора Ондреја Михаља и у књизи „Силбаш – културне традиције Словака у Бачкој“ (Silbaš– kultúrné tradície Slovákov v Báčke) коју је саставио Јарослав Чукан потичу од Тетинке.
Иако је целог живота бележила животе других људи, њен живот је проткан тајнама, које није могла да дешифрује ни њена најближа родбина. Говорило се да ју је њен први муж, Михал Литавски научио да фотографише, али тај брак се распао, због њеног боемског начина живота, ког се није одрекла ни после брака. Иако брак није издржао, из њега је остала љубав према фотографисању, коме се посветила до краја живота. Ни са другим мужем, са Paľom Hložanom није дуго трајало, тако да је већину свог времена провела са сестром Аном Бељичка у заједничкој кући у Силбашу, где је имала свој студио, црну комору и радну собу.
Умрла је усамљена, а њен архив су бацили као отпад. На надгробном споменику, који је дала да се изради још током живота је сама написала епитаф: „Боже дај ми знак своје доброте, да би моји непријатељи видели и постидели се да си ми помогао и утешио ме.”
Стаклени слајдови
Зашто су била ова стакла сакривена на тавану куће Тетинке чак до њене смрти, вероватно нећемо сазнати, али морамо да будемо захвални за то јер се на овај начин успела сачувати слика света из раздобља Другог светског рата, тако да данас можемо видети како су тада људи живели и како су се одржавала разна породична дешавања. Упркос недостатку информација, по потпису се може одредити, шта је фотографисала Тетинка. То су фотографије, које се и данас налазе у породичним архивама.
Многи стаклени слајдови нису били у добром стању када су их 2009. године нашли током спремања тавана Тетинкине куће. Од настанка фотографија је прошло 75 година, можда и више, што је имало штетан утицај на стање стаклених слајдова. Многи од њих су били разбијени на више комада, од многих су се сачували само делићи, а неке је уништило време, влажност, киша, снег, а у последњим годинама и голубови, које су нашли своје уточиште на тавану.
Квалитет одштампаних фотографија је веома различит. Оне, које су успеле да се сачувају у добром стању, оживљавају давно изгубљено време. Оне, које је изразито уништила фотографска емулзија, стварају јединствен властити свет. Са сваке фотографије дише на нас део заборављеног давног живота у прошлости Силбаша и других предела у Војводини.
Овде можемо да пронађемо јединствене портрете људи и сцене из живота Силбашана. Такође су овде и фотографије војвођанских породица немачког или мађарског порекла, којима је свет искључен због политичких и економских промена у Титовој Југославији.
Захваљујући овој разноликој збирци антиквитетских фотографија имамо прилику да завиримо у живот људи током Другог светског рата из погледа фотографа са његових објектива. Изложба изражава издржљивост Зузане Ковач – Тетинке и осталих непознатих фотографа, који су на својим фотографијама забележили тадашње време и сачували га од заборава.
