Ових дана је КК „Херцеговац“ заиграо на завршном турниру Купа Радивоја Кораћа и одиграо историјску утакмицу са Партизаном, а да се кошарка квалитетно играла у Гајдобри и раније сведоче многа кошаркашка имена која су поникла у овом месту. Један од њих је и Мирко Милићевић.
Мирко Милићевић, звер са лоптом
Кошаркашки ас Мирко Милићевић родио се у Новом Саду 1965. године, а до своје 14. године са родитељима је живео у Гајдобри, насељеној углавном Херцеговцима. Његов отац је пореклом из Звијериња код Билеће и многи из тог племена носе презиме Звијер. Каже да се сваке године у Звијерињу и Београду окупљају чланови фамилија Звијер и Милићевић.
Милићевић је играо у Црвеној звезди и Цибони, потом је остварио сјајну међународну каријеру играјући у Шпанији, Израелу, Италији, Турској, Бугарској и Грчкој. Средњу школу завршио је у Загребу, а дипломирао туризмологију у Грчкој 1990. године. Говори девет језика – осим српског: енглески, шпански, португалски, италијански, грчки, бугарски, руски и турски, све осим немачког и француског, како воли да нагласи. Прокрстарио је Европом уздуж и попреко.
Копачке број 51
– Као дечак у Гајдобри прво сам играо фудбал. Био сам голман, а пошто сам се увек издвајао од својих вршњака због висине, поставили су ме да будем голман због дугачких руку и великих шака. Причали су ми неки да сам веома талентован и да треба само да наставим да тренирам. Мени се све то свиђало, али сам онда изненада запао у проблем. Нога ми је нагло порасла и никако нисам могао да пронађем копачке број 51! То је био разлог што сам с фудбала прешао на рукомет. Растурао сам све противнике, на утакмицама давао по 15 голова у просеку и сигурно бих догурао до репрезентације да сам наставио да тренирам. Али рукомет је много груб спорт, а ја више волим да батинам него да ме батинају, као што ми се дешавало на рукомету.
– Да је кошарка мој спорт, схватио сам веома брзо и ту више дилеме није било. Убрзо су ме запазили људи из Црвене звезде, Ранко Жеравица је имао своје скауте по Војводини и тако је све кренуло. Трајало је то све до моје 40, када сам патике окачио о клин.
Потрошио милионе
– Прокрстарио сам Европом уздуж и попреко, заустављао дах где год се појавио, а играјући у Црвеној звезди, Цибони, Хапоелу, Форум Валадоиди, Наполију, Аполону, Паоку и АЕК-у, те турским клубовима Турк Телекому, Каршијаку, Бујук колеџу и Гозтепеу зарадио сам милионе долара, али и трошио нетремице, уживајући у животу и свим његовим чарима. Новац ми никада није значио ништа, пружио ми је могућност да уживам и створим себи леп и лагодан живот. Због тога сам данас веома срећан човек.
Опклада са Драженом– Дражен Петровић био је кошаркашки бог, играч какав се рађа једном у стотину година. Мада је мој велики узор био Кинџе, алијас Мирза Делибашић, нажалост такође покојни, Дражену сам увек скидао капу и сада сам срећан што сам имао ту част да будем саиграч са њим и много цака купим од њега. Једном, пред утакмицу са Реалом у Евро лиги или тадашњој Лиги шампиона, каже ми Дражен, да се кладимо у то ко ће више кошева дати славном краљевском тиму у две утакмице у Мадриду и Загребу. Он је добио опкладу, постигао је 52, а ја 47 поена. Изгубио јесам, али сам био поносан јер сам Реалу у две утакмице дао 47 поена. |
Чудак на терену
– Трудио сам се увек да на терену дам све од себе и последњу кап зноја претворим у победу и успех, а то су саиграчи знали да цене и поштују. Неки су ме сматрали помало и за чудака, кад се изнервирам знао сам да после тренинга нову мајицу и шортс убацим у канту за смеће. Неки играчи су ту опрему вадили, код куће би је опрали и сутрадан долазили у њој на тренинг. Мени је то било чудно, питао сам се откуд сад овај у мојој опреми. Толико сам био у трансу, занесен послом, односно тренингом да нисам ни био свестан шта сам урадио. Колики сам фанатик био за кошарку, говори и то да сам једном патиком гађао телевизор кад ме испровоцирала судијска неправда на једној утакмици коју сам повређен посматрао код куће, а учињена је мом тиму.
Спасавање мачка Тобија– Док сам играо у АЕК-у, једног дана ми се изгубио омиљени мачак по имену Тоби, кога сам имао пуних 10 година. Мој саиграч Роланд Блекмен, легенда Далас Маверикса, који је такође обожавао мог мачка, два дана је безуспешно тражио са мном Тобија, који је личио на Гарфилда. Имао је 12 килограма и био је веома умиљат. Трећег дана пронашли смо га на дрвету у дворишту оближњег америчког колеџа. Ко зна од чега се Тоби уплашио и није хтео да сиђе? Блекмен се одлучио да се преко зида високог четири метра дође до врха дрвета и скине Тобија. У тој акцији је посекао руку на неко стакло. Скинуо је мачка и отрчао код лекара да му очисти руки и зашије рану. Неколико дана касније играо је важан меч и био међу најбољима. Тада ме је Роланд купио за цео живот. |
– Играо сам у смутна и опасна времена, нисам се баш много обазирао на повике с трибина. Па никада не бих ни постао играч да ме је нарочито погађало то што су ми док сам са Цибоном наступао у Београду викали: „Усташо“, или док су ме у Загребу и целој Хрватској прозивали што сам Србин из Херцеговине. Говорио сам својим кошевима, потезима на терену и трудио се да што мање буре изазовем. Увек сам био кошаркаш, спортиста, заљубљеник у игру.
Шта данас ради Мирко
– Бавим се менаџерством, покривам све спортове – кошарку, фудбал, одбојку, рукомет. Трудим да се радим озбиљно и професионално. Срећом, не морам да радим по сваку цену. Када ми се не ради, одем у риболов, прошетам свог пса или одем на кафу са пријатељима. Такође обожавам цигаре, оне су моја велика страст и опсесија.
