Počeci razvoja kajakaštva u Bačkoj Palanci

Sačuvano od zaborava!

1442

Ove 2018. godine KKK Tarkett slavi jubilej – 50 godina uspešnog rada. Povodom ovog jubileja redakcija BAP VESTI je pripremila serijal tekstova iz monografije koju je 2008. godine, povodom obeležavanja 40 godina rada kluba, pod nazivom „Kroz talase do zvezda“ priredio Dragutin – Karlo Kostelac. Ove godine, povodom jubileja, se priprema dopunjeno izdanje ove monografije koju priprema autor.

Pogledaj: Razvoj sporta na teritoriji opštine Bačka Palanka


Konačno, 24.6.1968. godine zakazali smo sastanak u prostorijama DTV „Partizan“ i odlučili da pri njemu osnujemo sekciju kajaka koja će se ubuduće zvati DTV „Partizan“ – sekcija Kajak klub „Bačka Palanka“.

Prvi predsednik i autor teksta:
Dragutin – Karlo Kostelac

Zaduženja su bila sledeća: Nikola Temerinac se prihvatio dužnosti sekretara, Todor Vlajkov ekonoma i blagajnika, Vlado Jović trenera, a mene su odredili za prvog predsednika Kluba. Kao bivšeg prosvetnog radnika privukla me je ova dužnost jer sam uvek voleo mlade i rad sa njima, mada, ruku na srce, kao ni ostali, nisam imaomnogo pojma o ovom sportu.

Posebno delikatan zadatak čekao je Vladu Jovića, profesora fizičke kulture, koji je bio izvanredan višebojac, atletičar, jednom rečju, svestrani sportista, ali se kajakom nije bavio. Odmah se naš Škoro (nadimak po kovrdžavoj kosi) latio posla, pa je prvo, agitujući po školama nastojao da Klub omasovi, mada smo imali malo kajaka. Na Tikvari se svakodnevno okupljao sve veći broj dečaka, uglavnom iz Nove Palanke gde je živalj pretežno koloniziran iz Bosne u toku 1946. godine. Zdravi i bistri dečaci i po koja devojčica i agilni profesor Škoro, koji je od svog bivšeg profesora Vlastimira Veskovića primenio tri zlatna pravila uspeha: rad, red i disciplina, i prvi uspesi su se nazirali.

Vlado Jović, prvi trener u Klubu

Svakim danom dece je bivalo sve više, a naš marljivi i pošteni trener imao je pune ruke posla. Na tzv. suvim treninzima, odnosno, na trčanju i sticanju snage, nije bilo problema, ali kad je trebalo izaći na vodu, e tu je bio problem! Njih pet-šest sedaju u kajake, a ostali na obali čekaju svoj red. Nikada nije dolazilo do svađe ili otimanja jer je profesor Vlado strpljivo i taktički vodio treninge, a kajakaši su ga bez pogovora slušali.

Posebna priča bila je pojava Miloša Kralja. Visok i skladno građen delija, odličan rukometaš (po čuvenom rukometašu Žagmešteru dobio nadimak Žaga) po povratku iz vojske teže se povredio pa, da bi održao kondiciju, dolazi na treninge kajakaša.

Miloš Kralj, po završetku karijere

Izuzetno disciplinovan i vredan, brzo je stekao simpatije trenera Jovića, kao i svojih klupskih drugova. Imajući raskošan talenat za novi sport kome se posvetio, naš Žaga postao je vedeta Kluba u našem gradu. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako elegantnim zaveslajima trenira na Tikvari i na otvorenom Dunavu.

Idealni prirodni uslovi u Bačkoj Palanci, veliki odziv omladine i stručni rad u Klubu nisu promakli ni tadašnjim čelnicima Kajakaškog saveza Jugoslavije pa je predloženo da se 25.8.1968. godine u saradnji sa Kajak klubom “Belišće” organizuje jedno propagandno takmičenje na Tikvari, koje iz nepoznatih razloga nije realizovano. Ipak i to nam je nešto značilo, ako ništa drugo, a ono da smo svojim radom skrenuli pažnju na sebe. Ovaj podatak su objavile i naše “Nedeljne novine” i to se smatra prvim natpisom o nama u lokalnom listu. Pisac tih prvih redova bio je Svetozar Karanović, u broju 189, od 18.8.1968. godine.

U životu je veoma važan faktor sreća, a naš narod kaže da hrabre prati sreća. Ovo se odnosi na period koji sledi jer je na čelo Udruženja sportskih ribolovaca došao jedan divan čovek, svestrano obrazovan dobronamerni intelektualac, profesor nemačkog jezika u ovdašnjoj Ekonomskoj školi, Nišlija Milorad Kostić. Naš Mile sa Nišave do ušiju se zaljubio u Dunav, u ljude koji se okupljaju oko zajedničkog sportskog ribolova, a i oni su zavoleli njega i bez imalo sujete što je “dođoš”, izabrali ga za svog predsednika. Obilato im je to naš Mile vraćao marljivo radeći za Udruženje doprinoseći da isto uživa veliki ugled u svojoj branši, a i šire. S obzirom na to da smo bili veliki prijatelji, a pošto je bio širokih pogleda i interesovanja, uvideo je da smo u teškoj situacij i, bez prostorija, samo sa nekoliko kajaka, ali sa silnom voljom da nešto stvorimo. Na sednici Upravnog odbora Udruženja doneta je Odluka da nam isto ustupi hangar za smeštaj kajaka. To je za nas mnogo značilo jer su nam kajaci bili na bezbednom mestu. Ustupili su nam i jednu sobu u prizemlju koji smo koristili za svlačionicu, a ujedno i kancelariju.

Znajući za našu nemaštinu, Udruženje nikada nije od nas tražilo da plaćamo ni elementarne troškove struje. To im nikada ne smemo zaboraviti, jer tako je i do današnjeg
dana. Bilo je tu i tamo sitnih nesporazuma, ali su isti usledili iz razlike u generacijama, a ne iz nekih ozbiljnijih pobuda. Umeli su naši kajakaši nepažnjom da pređu preko pecaroških plovaka ili da naprave neki dečački mangupluk, ali je sve brzo bivalo izglađeno i zajednički život na vodi i u Domu sportova se nastavljao.

Članak iz “Nedeljnih novina”: Bačka Palanka dobija kajakaški Klub

Poseban kuriozitet je bio kada je za domara postavljen Nenad Milovanov Baća, veoma vredan i pedantan čovek, koji je na tom mestu ostao dugo godina, sve do penzionisanja. Živeo je Baća sa svojom porodicom u novoizgrađenom stanu za domara i brižno, na zadovoljstvo svih nas danonoćno obavljao svoje dužnosti, pa i više od toga. Umeo je on ponekad metlom da povija nekog našeg nestaška i burno da odreaguje, ali je u isto vreme, i bez ikakve naknade, dočekivao sa vode mokre i prozeble kajakaše sa punim loncem vrućeg čaja. Mi smo mu uzvraćali pažnjom i pozivanjem kao gosta na naše svečanosti, što je njemu pričinjavalo veliko zadovoljstvo.

Kajakaški klub u 1969. godini

U toku 1969. godine Klub ima već oko 30 kajakaša, mada još uvek samo onih pet kajaka (tri jednoseda i dva dvoseda). Prvi put od Opštinskog saveza za fizičku kulturu (SOFK-a) Klub dobija donaciju u iznosu od 4.600,00 dinara. Jeste bilo malo, ali je ipak značilo nešto jer smo svi radili volonterski, bez ikakve novčane naknade.

Trener Vlado Jović se sprema da osnujemo prvu školu plivanja, jer bi to bilo višestruko korisno. U prvom redu obučili bismo dosta neplivača, jer Dunav, nažalost, svake godine odnese poneku žrtvu, a drugo, niko ne može biti kajakaš, a da ne zna da pliva. To je naišlo na odobravanje naše sredine, a nas afirmisalo kao kolektiv od opšteg interesa.

Došlo je vreme i prvih takmičenja. Jeste da su ona nezvanična, bez nekog rezultatskog značaja, ali su takmičenja. Dogovoreno je da se održi tromeč Belišće – Borovo – Bačka Palanka, pa su naši takmičari ozbiljno prionuli na rad. Na tom takmičenju posebno se istakao Miloš Kralj i ozbiljno skrenuo pažnju na sebe, ali i Branislav Rodić, Nikola Bubulj, kao i devojke Zora Kralj i Ljiljana Milić.

Dok je vreme dozvoljavalo treninzi su se obavljali napolju. Kajakaši su u šumi pravili improvizovane sprave, posebno vratilo. Kačili konopac za krošnju vrbe pa se penjali, ali kad zazimi, koristili smo fiskulturne sale Ekonomske škole ili Osnovne škole “Petar Drapšin”, zahvaljujući razumevanju rukovodstva škola i autoritetu našeg tenera Jovića. Radilo se bez prestanka pa ni rezultati nisu izostajali. Posebno se radom isticao Miloš Kralj koji je bio u redovnom radnom odnosu u Industriji limarskih proizvoda “Jedinstvo” kao kvalifikovani limar, a stizao je redovno i na svaki trening.

Godina 1970.

Milošev trud se višestruko isplatio! Na Prvenstvu Srbije u Beogradu, na Adi Ciganlij i, 6. i 7. jula 1970. godine, Miloš Kralj u najtežoj disciplini, maratonu na 10.000 metara stiže drugi na cilj, ispred ovejanih asova, poput Staniše Radmanović, učesnika OI, Zlatomira Šuvačkog, poznatog kajakaša i državnog reprezentativca i mnogih drugih proverenih kajakaša, i već tada skreće na sebe pažnju stručnjaka.

Sekcija Kluba je stalno u nezavidnoj materijalnoj situacij i, besparica je žestoka, često ne
možemo platiti ni troškove puta, a kamoli nabaviti nove plovne objekte koji su nam veoma potrebni jer je broj dečaka, zainteresovanih za ovaj lep i zdrav sport, svakim danom sve veći. Nismo imali stalne izvore fi nansiranja, nego su nam direktori radnih organizacija koje smo poznavali, u vidu donacija, od slučaja do slučaja, davali koji dinar da pokrijemo elementarne troškove putovanja na takmičenja ili koji sendvič takmičarima kad smo van
Bačke Palanke. Posebno moramo istaći Industrij u kožne galanterije “Merkur” i rukovodioce, Olgicu Notaroš, finansij skog rukovodioca i generalnog direktora, Stanka
Šipku, koji su uvek izlazili u susret našim skromnim zahtevima i pomagali nas, bilo u svojim proizvodima, bilo u fi nansijskim dotacijama, sigurni da ćemo svaki dinar pravilno iskoristiti za potrebe sporta i za dobrobit takmičara koji su nam uvek bili na prvom mestu.

Konačno, dolazi i prvo Državno prvenstvo u kajaku i kanuu na mirnim vodama u Jajcu, na Plivskom jezeru. To je za nas bilo nešto grandiozno! Kajakaši iz Bačke Palanke na Državnom prvenstvu! To nam je dalo podstreka da još marljivije radimo. Ta, 1970. godina bila je i početak značajnih uspeha naše sekcije kajaka pri DTV „Partizan“.

Miloš Kralj zauzima peto mesto i u maratonu na 10.000 metara i na 1.000 metara, Nikola Vuletin 19. mesto u trci na 5.000 metara. To nije promaklo oku naših kajakaških stručnjaka pa je Kralj uvršten u reprezentaciju Srbije i Vojvodine na Međunarodnoj regati u Holandiji i
Čehoslovačkoj i na obe regate osvaja srebrnu medalju. Tim uspesima i svojim marljivim radom stekao je kandidaturu za reprezentaciju za OI u Minhenu 1972. godine.

Negde već u to vreme naše “Nedeljne novine”, u saradnji sa Opštinskim savezom za fizičku kulturu, pokrenule su akciju za proglašenje najuspešnijeg sportskog kolektiva kao i najuspešnijeg sportiste na nivou opštine Bačka Palanka, što je naišlo na opšte odobravanje. Zbog svojih uspeha kandidovan je za sportistu godine (za1970.) godinu i Miloš Kralj.

Uz Miloša stasavaju i drugi kajakaši, već pomenuti Nikola Vuletin, koji se kasnije razvio u odličnog klupskog takmičara, donoseći obilje bodova za svoj voljeni Klub kome je ostao veran do kraja svog kratkog života, pa Drago Rodić, Milorad Zorić, kao i pioniri Dušan Pilipović, Simo Gluvić, Sretko Knežević, Predrag Čadžić i ostali, a uslovi rada, zbog nedostatka finansij a bivaju sve lošiji.

Zašto? Zato što je dečaka sve više, a mi još uvek imamo samo onih pet kajaka!

Ekipa KK “Partizan”

Naš trener Vlado Jović vredno radi sa pogonom od preko 60 članova, od toga oko 30 pionira i po 15 juniora i seniora. Sve on to postiže, mada radi i kao redovan profesor u školi. Dobili smo dotaciju od svega 6.000,00 dinara, a zahtev je bio na 30.000 dinara.

Godina 1971.

Miloš Kralj odlazi na pripreme reprezentacije Jugoslavije u Cavtat za Svetsko prvenstvo koje će se održavati od 24. do 29. avgusta 1971. godine u Beogradu. Njegovo preduzeće ILP „Jedinstvo“ mu odobrava plaćeno odsustvo. Najverovatnije će nam biti poverena organizacija Četvoromeča Republike na kome bi uzele učešća Vojvodina, Srbija, Hrvatska i BiH. Za tu organizacij u dobili smo akontacij u od 2.000,00 dinara.

U toku aprila održano je kontrolno merenje na Adi Ciganlij i u Beogradu, na kome je Dušan Pilipović, u juniorskoj konkurenciji, zauzeo drugo mesto, mada je još pionir i već tada skreće pažnju stručnjaka na svoj raskošni talenat.

Kajakaški savez Jugoslavije odlučuje da se 15. i 16. maja 1971. godine u Bačkoj Palanci, na jezeru Tikvara održi Četvoromeč Republika, a u reprezentaciji Srbije nastupiće i Miloš Kralj. Najverovatnije će u reprezentaciju ući i Dušan Pilipović, što je veliko priznanje za nas, s obzirom na to da je ovo prvo veliko takmičenje koje nam je povereno.

Četvoromeč je odlično organizovan, a na istom se proslavio Miloš Kralj i ušao u reprezentaciju za Međunarodno takmičenje u Sofiji, kao i Dušan Pilipović. Na tom takmičenju Kralj je u jednosedu na 1.000 metara stigao treći. Pilipović je u štafeti 4×500 metara bio drugi. Kako rekoh, organizacija Četvoromeča je bila izvanredna. Nižu se uspesi jedan za drugim!

Naša reprezentacij a odlazi u Holandiju na veliku Međunarodnu regatu, a sa njom i dva naša reprezentativca, Miloš Kralj i Dušan Pilipović. U trci K1 na 1.000 metara Kralj osvaja drugo mesto, a u K4 na 1.000 metara zajedno sa Radmanovićem, Ohmutom i Filipovićem iz „Vala“ (Sremska Mitrovica), osvajaju prvo mesto! U juniorskoj konkurencij i, mada još pionir, Dušan Pilipović u štafeti 4×500 metara stiže na cilj peti, a u drugoj trci čak prvi!

Ubrzo zatim održava se i Pionirsko prvenstvo Srbije u Beogradu, na kome je nastupio i palanački dvosed Pogančev – Bulajić, ali i četrnaestogodišnji „švrća“ Milan Janić, koji je, onako malen, među već brkatim pionirima, izazvao čuđenje trenera ostalih ekipa, pa me je iskusni Zlatomir Šuvački sa čuđenjem pitao što smo doveli to dete na tako jako takmičenje!

Brzo ih je sve razuverio i oduševio naš švrća kada je u trci K1 na 300 metara na pola staze ostavio njihove brkate pionire i osvojio titulu prvaka Srbije na toj stazi. Od tada on nije znao za poraz, a ako se neki slučajno i desio, vrlo teško ga je podnosio. Do kraja kratkog, ali neverovatno plodnog života, njegov moto je bio: “Samo je prvi pobednik, svi ostali su gubitnici!”. Toga se u svemu držao i svi smo to znali pa mu nismo protivrečili.

(nastaviće se)

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here