Пре десет година у београдској Арени, Србија поклекла од Данске (19:21) пред 20.000 гледалаца. Момир Илић и Ален Тоскић су сада тренери великих клубова, Дарко Станић државни функционер, Ненад Вучковић у приватном бизнису, док Петар Ненадић једини игра на врхунском нивоу у дресу Веспрема. Активан и Иван Никчевић у 41. години.
На данашњи дан пре 10 година, Београд је био рукометни град. Грозница Европског првенства дрмала је Србију. Арена је била премала за све оне који су желели да гледају борбу за трон Старог континента и дуел Србије и Данске. Нажалост, у финалу је била боља тада чета легендарног стручњака Улрика Вилбека. Скандинавци су у тврдом мечу на мали број голова победили Орлове са 21:19 (9:7).
Изабраници Веселина Вуковића тог 29. јануара 2012. године нису успели да понове успех из групне фазе, када су оборили на колена великог ривала. У финалу је Микел Хансен, најбољи шутер свих времена, био незаустављив са девет погодака, док је Никлас Ландин Јакобсен ставио ролетну на гол. Имао је 19 успешних интервенција. На другој страни, маестрална партија Дарка Станића и 15 одбрана није била довољна за најсјајније одличје. Заказао је напад, наше највеће звезде тада, Момир Илић и Марко Вујин, били су заустављене. Најефикаснији играч Орлова био је Рајко Продановић са четири поготка. Нисмо имали помоћ Жарка Шешума кога је један неодговорни навијач погодио у оку после славље два дана раније, када је у паклу Арене пала Хрватска у полуфиналу (26:22).
Остаје жал за златом, али после меча мало је било незадовољних. Наши рукометаши на постољу су се појавилио са шајкачама, славило се сребро златног сјаја. То је била прва и испоставило се последња медаља на великим такмичењима за мушки рукомет. Даме су годину дана касније на истом месту, у Београду, биле светске вицешампионке после пораза од Бразилки у финалу. Пре деценије, прекинут је сушни период српског рукомета који је трајао од 2001. године и бронзе на Светском првенству у Египту када смо играли под заставом СР Југославије.
Пренос финала и обрачун Србије и Данске за европски трон био је најгледанији програм у 2012. години. Према подацима агенције за истраживање АГБ Нилсен, на листи од 20 најгледанијих емисија те године налазило се чак седам спортских догађаја, од којих је друга по гледаности била емисија из студија поводом финала Аустралијан опена које су играли Новак Ђоковић и Рафаел Надал, док се на трећем месту нашло финале Европског првенства у ватерполу између Србије и Црне Горе.
Сребрном медаљом је обезбеђен квалификациони турнир у шпанском Аликантеу после којег су Орлови успели да се после 12 година пласирају на Олимпијске игре у Лондону. То је било последње учешће наше репрезентације на највећем спортском такмичењу. Замајац после сребра био је кратког даха, није се некада трофејни спорт подигао. Већ у Лондону, Орлови Веселина Вуковића су бли само бледа сенка сребрне селекције из Београда. Није се прошло у четвртфинале, а и наредним великим такмичењима, честе промене селектора и скандали пунили су новинске ступце. И на овом Европском првентву у Мађарској и Словачкој, рукометаши Србије нису испунили циљ, испали су већ у првој фази у Сегедину. Чека се и даље препород некада трофејног спорта.
Моззарт Спорт је истраживао где су сада и чиме се баве рукометаши који су пре деценију донели сребро на Европском првенству које се играло у четири града – Београду, Новом Саду, Вршцу и Нишу.
ДАРКО СТАНИЋ – Јунак Европског првенства. После шампионата, голман Орлова је добио надимак “Министар одбране”. Проглашен је за најбољег чувара мреже на ЕП 2012. Афирмисао се у Црвеној звезди, најбоље године каријере је провео у скопском Металургу од 2011. до 2014. године. Бранио је и боје словеначког Копра, Битигхајма и Рајн Некар Левена у Бундеслиги. Имао је и епизоде у Катару и Кувајту. Рођени Мојковчанин је имао и тамне стране у каријери. Суспендован је две године из рукомета због употребе кокаина 2006. После завршетка каријере постао је државни функционер. Запослен је као секретар у Министарству спорта и омладине Владе Србије, у ресору који води још један прослављени спортиста, ватерполиста Вања Удовичић.
ДРАГАН МАРЈАНАЦ – Увек у сенци Дарка Станића, момак из Врбаса није имао много прилика да се искаже на голу на ЕП 2012. Био је и учесник Олимпијских игара у Лондону исте године, када је Србије испала у групној фази. Бранио је боје многих клубова у Србији, од Црвенке, Црвене звезде, Радничког из Суботице, Војводине, Партизана, као и Босне. Највећи траг је оставио у Швајцарској где је седам година носио дрес Берн Мурија. Три године је бранио боје Арауа, а у мају прошле године је завршио каријеру.
ИВАН НИКЧЕВИЋ – Увек поуздани Никшићанин годинама је био стандардно лево крило наше репрезентације. Иако ускоро пуни 41 годину, и даље је активан рукометаш. Брани боје шпанског Бенидорма у Асобал лиги. Има и ЕХФ мастер за тренера, па бисмо могли ускоро да га гледамо и на клупи. Почео је каријеру у Сутјесци, афирмисао се у Црвеној звезди, а више од деценију и по је у печалби, у Шпанији највише – Сјудад Алмерији, Портланд Сан Антонију, Гранољерсу и Ваљадолиду. Од 2012. до 2016. године је играо за Вислу из Плоцка, док је четири године провео у Лисабону, у редовима Спортинга. Са Лавовима је освојио Челенџ куп у сезони 2016/2017. Два пута је био шампион Португалије, а има и титулу са Црвеном звездом 2004. Био је и капитен репрезентације Србије, а од дреса Орлова се опростио 2016. године.
ДОБРИВОЈЕ МАРКОВИЋ – Био је резервно лево крило Орлова на Европском првенству у Београду. Никчевић је много више играо, али је некадашњи златни кадет Србије сваку шансу користио на прави начин. После Синтелона и Југовића, три године је играо за шпанску Сјудад Енкантаду, а бранио је боје Вардара, Загреба, нишког Железничара и Новог Пазара. Вратио се у Југовић 2020. године, а у смирај каријере играо је на аматерском нивоу у Херцеговцу из Гајдобре. Последњи пут дрес Србије је носио на Европском првенству у Хрватској 2018. године.
РАЈКО ПРОДАНОВИЋ – Годинама је био први избор у репрезентацији на позицији десног крила. Момак рођен у Гајдобри, таленат је показао у каћком Југовићу. Променио је велики број клубова, од шпанске Антекјере, Вардара, ПИК Сегедина, Веспрема, Рајн Некар Левена, белоруског Мешкова из Бреста, а 2018. године се вратио у Србију где је бранио боје Војводине. Лале су му последњи клуб у каријери. Био је члан златне генерације српских кадета која је под вођством Веселина Вујовића била шампион Европе 2004. године у Београду и првак света у Катару 2005. Остао је у рукомету. Тренутно обавља функцију генералног секретара Рукометног савеза Војводине.
АЛЕМ ТОСКИЋ – Стамени пивотмен рођен у Прибоју завршио је играчку каријеру пре три године, али се са терена одмах пребацио на клупу. Био је тренер мађарског Чурга, последњег тима за који је играо. Добри резултати били су му одскочна даска за долазак на кормило словеначког гиганта Пивоварне Лашко из Цеља. Прошлог лета је сео на клупу некадашњег шампиона Европе, клуба у којем је оставио дубок траг, играо је шест година, од 2007. до 2013. Током играчке каријере бранио је боје и Фиделинке, Партизана, Загреба, Вардара и Горења.
БОЈАН БЕЉАНСКИ – Некадашњи златни кадет Србије прошлог лета је завршио играчку каријеру у редовима Војводине. Бачкопаланчанин је поникао у матичном Синтелону, а пут га је даље одвео у шпански Арате, швајцарски Луцерн и Кадетен Шафхаузен, немачки Гепинген и аустријски Брегенц. Са Лалама је освојо титулу шампиона Србије прошле године.
РАСТКО СТОЈКОВИЋ – Искусни пивотмен и даље пркоси годинама. Игра за Рекреативо, беогрдски клуб који су основали бивши рукометаши, а који се сада такмичи у трећем рангу српског рукомета. Прошле године бранио је боје швајцарског Винтертура. Током дуге каријере променио је велики број клубова и земаља. Афирмисао се у Црвеној звезди. Играо је и за Филинген и Нордхорн у Немачкој, Силкеборг у Данској. Највећи траг оставио је у Пољској, бранећи боје најбољег клуба ове земље, Виве Кјелцеа. Имао је кратку епизоду у Катару, вратио се у Црвену звезду, а носио је и дресове белоруског Мешкова и израелског Макаби Ришона. Кратко је играо и за Херцеговац из Гајдобре и Војводину.
МОМИР ИЛИЋ– Најбољи српски рукометаш у протеклој деценији лета 2020. је “окачио патике о клин” у Веспрему. Остао је у рукомету. После само годину дана у Академији мађарског гиганта, постао је тренер једног од најбогатијих и најбољих клубова Европе. Прошлог лета је на кормилу Веспрема заменио Шпанца Давида Дависа после краха у Лиги шампиона и изгубљене титуле у Мађарској. Са Килом је освојио титулу шампиона Европе, али му то није успело са мађарским тимом за који је играо шест последњих година играчке каријере. На Европском првенству у Србији 2012. године проглашен је за МВП шампионата. Рођени Аранђеловчанин је играо и за Шамот, Колубару, Фиделинку, Горење и Гумерсбах.
ДАЛИБОР ЧУТУРА – После краја репезентативне каријере Младена Бојиновића, дуго је Србија кубурила на позицији средњег бека. Чутура је био откровење Веселина Вуковића на ЕП у Србији. У позним играчким годинама је добио шансу и одиграо одлично на ЕП у Београду. Играчку каријеру је завршио у Румунији у дресу Констанце, а од лета 2019. године је на кормилу румунског тима ЋСМ Фошани. Када је селектор Србије био Дејан Перић, Сомборац је био и тим менаџер репрезентације. Играо је за нишки Железничар, Ловћен са Цетиња, Веспрем, Посаду, Алкобендас, Арате и Адемар Леон.
НЕНАД ВУЧКОВИЋ – Пре две године је средњи бек завршио играчку каријеру у панчевачком Динаму. Био је и спортски директор клуба из Баната, али више не обавља ту функцију. Бави се приватним бизнисом. Власник је два вртића “Вучко”. Афирмисао се у Црвеној звезди, играо је и за француски Шамбери, а највећи траг оставио је у Мелсунгену у коме је провео девет година, од 2008. до 2017. Био је и капитен немачког бундеслигаша. У Србију се вратио пре четири године. После сезоне у Војводини, две године је био у редовима Панчеваца.
НИКОЛА МАНОЈЛОВИЋ– Некадашњи средњи бек Орлова и специјалиста за игру у одбрани већ неколико година је пензионер. Дуго се помињао и као једно од решења за неке од челних позиција у Рукометном савезу Србије. Био је оштар критичар рада РСС-а претходних година. Играо је за Црвену звезду, а током печалбарске каријере, која је трајала више од деценије, бранио је боје Винтертура; Гепингена Констанце, Рајн Некар Левена, Горења, Копра, Мешков Бреста и Либекеа.
ПЕТАР НЕНАДИЋ– Није много играо на Европском првенству у Србији 2012. године. Тренутно је убедљиво најбољи српски рукометаш. И у 36. години је перјаница Веспрема. Нажалост, због повреде мишића није га било на ЕП ове године у Сегедину. После доласка шпанског стручњака Тонија Ђероне на клупу Србије вратио се у репрезентацију, али је прошле године одиграо само један меч, и то у квалификацијама за ЕП у Атини против Грчке. Остаје питање да ли ћемо још да видимо Петра Пана у дресу Србије. Крајем прошле године је потписао нови једногодишњи уговор са Веспремом у којем ће остати макар до јуна 2023. Почетком 2020. године је проглашен за најбољег играча Старог континента у избору ЕХФ-а. Са Веспремом је био вицешампион Европе исте године. Био је и златни кадет Србије, дете је Црвене звезде, а носио је и дресове Алхесираса, Барселоне, ПИК Сегеда, Холстеброа, Висле Плоцк и Фухсеа из Берлина. У Веспрему је од јануара 2018. године.
МАРКО ВУЈИН– Леворуки бомбардер из Бачке Паланке годинама је био један од најбољих шутера планете. Прошлу сезону је започео у Вардару, а завшио је у Пик Сегеду. Богата каријера је завршена прошлог лета. После Синтелона и родне Бачке Паланке, играо је у Мађарској за Дунафер и Веспрем, а од 2012. до 2019. године носио је дрес славног немачког гиганта Кила. После хладног Балтика годину је провео у топлијим крајевима, у редовима лисабонског Спортинга где му је саиграч био Иван Никчевић. Од 2018. године нема га у дресу Орлова.
ИВАН СТАНКОВИЋ – Популарни “Камени” завршио је каријеру пре пет година. Афирмацију је стекао у Партизану, играо дуго у Шпанији за Бидасоу из Ируна и Арагон, а од 2011. до 2017. године је био у Француској. По три године је провео у Кретеју и Иврију. Са црно-белима је освојио две титуле шампиона Југославије.
У финалном мечу у Београду могло је да игра 15 рукометаша. Представљамо вам и остале играче који су били део репрезентације те 2012.
ЖАРКО ШЕШУМ – Велики малер је имао тада један од наших најбољх играча, златни кадет Србије. После великог славља у полуфуналу када је пала Хрватска у пуној Арени, неко из публике је Шешума флашом погодио у око и он није могао да игра у финалу против Данске. Меч је посматрао из ложе. Тадашњи селектор Веселин Вуковић је рекао да је и то био један од разлога зашто нисмо освојили злато. Прошлог лета, мало пре 35. рођендана, некада један од најбољих младих рукометаша света завршио је каријеру и вратио се да живи с породицом у Србији. Последњи клуб био му је швајцарски Кадетен из Шафхаузена где је провео три сезоне. Осам година је играо у најјачем првенству на свету, Бундеслиги. Бранио је боје Рајн Некар Левена и Гепингена. Играо је и за Веспрем од 2007. до 2010. године. Дете је Синтелона и Бачке Паланке. У родном граду је преузео једну од млађих селекција Лавова као би допринео развоју рукомета у овом граду у Војводини.
МОМИР РНИЋ– Није играо Зрењанинац у финалу Европског првенства, али је син легендарног Чапета Рнића био део репрезентације Србије у Београду 2012. Леви бек рођен 1987. године тренутно игра за Пролетер из родног града. Тешке повреде су га спречиле да направи већу каријеру. После матичног клуба, каријеру је наставио у словеначком Горењу из Велења, да би играо и за Цеље, као и немачке бундеслигаше Гепинген, Мелсунген и Рајн Некар Левен. У сезони 2020/2021 је носио дрес скопског Металурга. У смирај каријере најбољи је играч Пролетара, некадашњег европског вицешампиона који игра у најјачем рангу нашег рукомета, Суперлиги.
МИЛОШ КОСТАДИНОВИЋ – Није добијао много шансе на ЕП поред Рајка Продановић и Ивана Станковића. Тренутно, десно крило родом из Бора игра за Динамо из Панчева. У Србији је носио дресове и нишког Железничара и Партизана са којим је освојио титулу 2011. године. Неколико година је провео у Румунији у ЋСМ Букурешту и Стеауи. Последњих сезона стандардан је у редовима Панчеваца. Упоредо са играчком каријером, окушао се и као тренер у млађим категоријама Динама.
СТРАХИЊА МИЛИЋ – Популарни „Џамбо” је био трећи избор Вуковића на голу на Европском првенству пре 10 година. Као клинац је показао велики потенцијал, отишао је у Данску, у Силкеборг. Имао је тешку повреде колена, па се 2010. године вратио у Партизан. Најбоље моменте у каријери је провео у Вардару од 2012. до 2018. године Са скопским гигантом је играо два пута на завршном турниру Лиге шампиона у Келну. Има титулу првака Европе 2017. Две године нигде није бранио после одласка из македонске престонице. Покушао је да се врати рукомету прошле сезоне у Партизану, али због вишка килограма није дуго био на терену. Чини се да га више нећемо гледати на голу.
СЕЛЕКТОР ВЕСЕЛИН ВУКОВИЋ– После три године на кормилу Србије, Вуковић није успео да “наплати” сребро из Београда. У два мандата је био на кормилу Металопластике, а осим некадашњег шампиона Европе, кратко је водио Мокру Гору из Зубиног потока. Крајем маја прошле године, Вуковић и Металопластика су раскинули сарадњу, а као главни разлог је наведено здравствено стање прослављеног рукометаша наше земље и касније селектора Србије. Легендарни пивотмен Југославије два пута је био на крову Европе са Шапчанима, а бранио је боје шпанских гиганата Барселоне и Атлетико Мадрида. Са СФРЈ је био шампион света у Швајцарској 1986. и олимпијски победник из Лос Анђелеса 1984.
