Blistavu karijeru nagoveštavali su rukometni počeci Žarka Šešuma, idealna postava ili titula MVP – mu nije ginula, a onda su se dogodile prvo nesreća u Mađarskoj gde je stradao Žarkov saigrač iz Vesprema Marian Kozma, sam Šešum je bio ozbiljno povređen. Usledila je i bizarna povreda oka na polufinalu EP u Beogradu kada ga je pogodio novčić iz publike. Sve je to imalo uticaja da ne dostigne šta mu se predviđalo:
– Peh, povrede se dese u gluposti, nezgodno vreme. Poklopilo se kad je trebalo najviše da igram. Moglo je bolje, više, ali nisam nezadovoljan, igrao u dobrim klubovima, sve oluke sam donosio sam. Gde god sam igrao opet sam video šta i kako, ne žalim.
Kako ste se iz toga vraćali?
– Imam dobar krug ljudi oko sebe, tako da mi je to najviše pomoglo, porodica, drugari, kumovi. Možda su mi tako neke gluposti pomogle da shvatim da kad se izgubi neka važna utakmica nije kraj sveta, da ima i gorih stvari, nažalost. I zato nisam „pukao“.
Kako razmišljate na na temu reprezentacije, koliko još dugo planirate da igrate?
– Razmišljam o tome, porodica mi je na prvom mestu. Najviše zavisi od zdravlja. Posle ovoga ću i ja da sednem malo i razmislim. Ne bih ni ja da mi „gulimo“ na silu preko povreda i bolova, pa da neki momci dočekaju tridesetu da bi dobili punu minutažu i odgovornost. Nije ni to rešenje. Lično nemam problem sa tim da ja moram da budem, kapiten, reprezentativac, meni je najbitnije da reprezentacija Srbije, sa mnom ili bez mene, bude dobra – tvrdi Šešum.
Beljanski je sličnog mišljenja:
– To je otvoreno pitanje. Moram da razmislim šta dalje. Sada punimo 32 godine. Ako će se neka priča raditi sa mlađima, vreme je da i oni počnu da igraju. A, mi smo tu da pomognemo ako zatreba.
