Милан Палишашки (1927-2017) – архитекта, спада у ред српских најистакнутијих стваралаца друге половинe 20. века и почетка новог миленијума, са посебно наглашеном делатном свестраношћу и импресивним обимом укупног опуса.
У оквиру грандиозног архитектонског опуса инг. арх. Милана Палишаког, је и пројекат, паланачког хотела „Турист“ (данас хотел „Фонтана“) и пројекат Међумесне аутобуске станице у нашем граду. Аутор је и споменика „Обелиск на насипу“ који симболише борбу против водене стихије 1965. године, а налази се поред дечијег игралишта код језера Тиквара, као и спомен обележја код „Базе Стојаковић“, где је погинула Клара Фејеш. Његово дело је и ентеријер Дечијег вртића „Бамби“, познатог и као Бело забавиште, изграђен 1977.
Своју љубав према родном граду истакао је, између осталог, и донацијом велелепног мозаика са ликом Св. Саве, Православном храму паланачком.
Рођен 4. јула 1927. од мајке Ане Радојчин Палишашки и оца Радослава Палишаког у Бачкој Паланци. По завршетку основне школе у Старој Паланци, и положеног пријемног испита, родитељи су га уписали у новосадску гимназију чији је пун назив био: „Државна мушка реална гимназија „Краљ Александар I“. По завршетку III разреда гимназије, Милан је наставио школовање 1941. године у „Мађарској краљевској државној гимназији“ на српском наставном језику која је за време окупације била једина у Војводини. Крајем октобра 1944. године, завршивши VI разред поменуте гимназије, јавља се добровољно у партизане и без икаве војне обуке са 17 година одлази на фронт. Прво, ватрено крштење било је у бици на Батини 10. и 11. новембра 1944. године, када су се сукобиле две највеће војске тог времена руска и немачка.
После рата, у Новом Саду завршава скраћени течај VII разреда гимназије 1946. године, а VIII разред 1947. године. По завршетку велике матуре у Новом Саду, Милан уписује студије на Архитектонском факултету у Београду. И поред послератних несташица и неимаштине, Милан је као учесник НОБ-а био ослобођен многих ваннаставних обавеза, а што је важније, имао је тетку у Београду (мајчина сестра), која му је увек била при руци. У овако укратко описаним условима школовања, Милан Палишашки завршава студије, дипломира априла 1953. године, код професора Милана Злоковића и Рате Богојевића (дипломски рад „Хотел у Врњачкој Бањи“), са средњом оценом 8,8. У години дипломирања већ је добио прву награду на општем јавном анонимном конкурсу за Југословенски павиљон – штанд, на сајму у Стокхолму – одсек за међународне изложбе и сајмове, што му је уједно била прва стручна референца, уз још неке радове из графичко-сликарске области.
У том периоду, архитекта и сликар, Милан Палишашки излаже своје графике и аквареле на XII јесењој УЛУС-овој изложби, затим у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Већ 1955. године, Савет министарства за просвету и културу Републике Србије, доноси решење да се сликару Милану Палишашком, признаје својство ликовног уметника, право на социјално и пензионо осигурање ван радног односа, што је отворило пут ка професионалној, уметничкој па и личној слободи.
Један пословни успех архитекте Милана Палишашког може се слободно сврстати на граници могућег или „веровали или не“. Наиме, добио је 1960. године, све четири прве награде на конкурсу за идејно решење Југословенског павиљона на сајмовима у Измиру (Турска), Франкфурту на Мајни (Западна Немачка), Стокхолму (Шведска) и Тунису (у Тунису).
Поверење и професионални углед стечен овим конкурсима отворили су врата будућим пројектима, по ставкама и аранжманима каснијих наших павиљона на светским изложбама у Токију (Јапан), Ванкуверу (Канада), Севиљи (Шпанија) и Бризбејну (Аустралија), за овај последњи Милан је урадио само идејно решење.
Почетак 1962. године, обележавају два важна догађаја. Живот му улази у „мирну луку“ – у јануару се жени са Јелисаветом Мирашевић. Почетак брака пао је некако у исто време када је конкурисао за једногодишњу стипендију Фордове фондације. Конкуренција је била жестока, јер се пријавило 129 кандидата из свих шест Република. Трочлана комисија институције за Међународно образовање Фордове фондације из Њујорка, је појединачно интервјуисала кандидате који су ушли у ужи избор, где се нашло и име Милана Палишашког. Тако је октобра 1963. године, са супругом отпловио бродом „Квин Мери“ за Њујорк где су се задржали до фебруара наредне године.
Навешћемо три Миланова, антологијска дела у домену архитектуре унутрашњег простора. Реконструкција и адаптација Етнографског музеја у Београду, дело за које је аутор награђен Октобарском наградом града Београда. У корпусу српске и југословенске ентеријерске продукције, најзначајнији архитектонски подухват је Миланова адаптација унутрашњости Народног позоришта у Београду, за који је аутор добио Велику награду 30. Октобарског салона за архитектуру. Треће Миланово грандиозно дело је железничка станица „Вуков споменик“. Успешно решавајући ентеријерски проблем 46 метара дубоке подземне архитектонске структуре, аутор је објединио четири различита комуникацијска нивоа у једно функционално и атрактивно архитектонско решење. Иако потпуно различити концепцијски и тематски приступи унутрашњој архитектури, ова три дела представљају највеће стваралачке домете архитекте Милана Палишашког.
До краја свог дугог о плодног живота, није заборавио свог пријатеља Николу Франца, са којим је до последњег дана остао у електронској преписци, интересујући се за своју Бачку Паланку.
Архитекту Милана Палишашког можемо с правом да сврстамо у бесмртне великане нашег града.
Архитектонска остварења:
- Ентеријер књижаре “Култура” на Теразијама број 45 (1969, уништен 2004)
- Ентеријер пословне зграде “Генеx” у Новом Београду (1977–78)
- Ентеријер Привредне банке у Сарајеву (1972)
- Ентеријер Археолошког музеја у Кладову (1977)
- Ентеријер Музеја примењених уметности у Вука Караџића број 18 (1978)
- Ентеријер старог и новог дела Народног позоришта (1987–89)
- Ентеријер галерије УЛУС-а у Улици кнеза Михаила И број 37(1988)
- Ентеријер хотела “Гранд” у Приштини (1973)
- Адаптација ресторана “Архив” у хотелу “Метропол” (1978)
- Пословна зграда “Сат” и трговачки базар у Сремској улици (1988)
- Иконостас цркве у Жичи (1994)
- Ентеријер подземне железничке станице “Вуков споменик” (1992-95)
- Идејни пројекат ентеријера подземне станице у Franãa d’Eperea (1998–?),
- Преобликовање фасаде, целокупно обликовање и опремање ентеријера виле Д.
- Ивковића на Цветановој ћуприји број 103 (1997–2001) и др.
Књиге:
Милан Палишашки – архитекта (ур. С. Г. Богуновић), Београд 2013
