Intervjuisali smo jednu lepu ženu, koja je veoma kreativna i uočava stvari koje mi možda ne primećujemo. Pa, hajde da zajedno zaplovimo u razgovor i saznamo o kome se radi i kakvo je njeno razmišljanje u vezi fotografije i uopšteno shvatanja smisla života.
Ona je Vjera Đorđević, Bačkopalančanka poreklom iz Pivnica.
– Uskoro će biti petnaest godina kako sam se zbog ljubavi, odnosno svog supruga preselila u Bačku Palanku. Sebe i dalje smatram Pivničankom i prilikom upoznavanja uvek kažem svoje poreklo. Naravno, u međuvremenu sam zavolela i Palanku i to pre svega zbog svih prirodnih lepota koje je okružuju. Moje zvanje je inženjer tekstilne konfekcije, ali nikada nisam radila u struci. Radimo privatno, ali ja u tom poslu poslednjih godina učestvujem povremeno i po potrebi. Svakodnevno obavljam najlepši posao koji žena može da radi i ne smatra ga poslom, a koji je plaćen svim onim što se novcem ne može kupiti. Majka sam dva dečaka.
Kada i kako si počela da se baviš fotografisanjem?
– Fotografiju volim zaista od kada znam za sebe. Prvo sam je zavolela kao posmatrač. Nekada su u svakoj kući postojali foto albumi. U prošlosti se ljudi nisu često fotografisali, do fotografije se teže dolazilo i ona se više poštovala i čuvala. Meni je ta vrsta poštovanja prema fotografiji prenesena od najstarijih članova porodice koji su upravo na taj način došli do svojih fotografija i čuvali ih poput vrednih stvari. I danas je za mene poseban doživljaj uzeti album u ruke, pogledati neke stare fotografije iz dalje prošlosti ili prisetiti se nekih trenutaka koji su zabeleženi, ako su u pitanju fotografije iz mog vremena. Bez obzira što živimo u neko „elektronsko“ i „digitalno“ doba, ja izrađujem neke fotografije i mislim da ritual i doživljaj listanja foto albuma računar nikada ne može da zameni. Drago mi je što su i naša deca na taj način zavolela fotografiju, znaju šta su albumi i sami predlože da ih zajedno pogledamo. Prve fotografije snimila sam u šestom razredu, kada sam od rođaka dobila njegov stari foto aparat, što me je beskrajno obradovalo. Na njemu je moglo da se napravi samo 24 snimka i taj aparat još uvek čuvam u kući svojih roditelja. Volim fotografiju dugi niz godina, a mogu reći da se tome više posvećujem poslednjih šest godina.
Da li si prošla i neku vrstu edukacije?
– Poslednje dve godine počela sam intenzivnije da fotografišem, ali to je do pre 10 meseci bilo telefonom. Bez obzira što sam koristila telefon, neke svoje fotografije sam objavljivala u grupama na FB društvenoj mreži. Dobila sam dosta pozitivnih kritika od ljubitelja fotografije koji se time bave mnogo duže, pa čak i od profesionalaca, naših i inostranih. Poželela sam da svoj hobi malo uozbiljim. Tada sam upisala početni kurs fotografije u Novom Sadu, prvenstveno da se upoznam sa foto aparatima i da lakše odlučim koji bi odgovarao mojim potrebama. Kao u svemu, i u fotografiji postoje neka pravila. Fotografišem po osećaju, za mene to predstavlja slobodu i tu nema mesta pravilima. Stvar je osećaja, nečega što te u trenutku privuče. Tokom kursa bilo je zanimljivo, ali smatram da nisam u većoj meri promenila način rada, već samo sredstvo.
Šta je pokretač tvoje inspiracije i šta najviše voliš da fotografišeš?
– Priroda je neiscrpni izvor inspiracije. Volim je i često boravim u prirodi, samim tim u tom okruženju nastane najviše mojih fotografija. Ne mogu reći šta najviše volim. Volim da fotografišem drveće, oblake, senke, refleksije, zalaske sunca…
Isto tako može da mi zapadne za oko na primer neki ekser, paučina, čvor na dasci ili bilo kakav detalj koji možda drugi ne primećuju ili to ne gledaju na isti način. Kao što sam rekla, to je stvar trenutka. Na mojim fotografijama retko kada ima ljudi, ali ne mislim da je to loše niti ih namerno izbegavam. Kada su fotografa Ansela Adamsa pitali zašto na njegovim fotografijama nikada nema ljudi, on je odgovorio: „Na svakoj fotografiji su dve osobe, fotograf i posmatrač.“
Šta za tebe predstavlja fotografija?
– To je ljubav. Uživam u tome, pričinjava mi zadovoljstvo. Fotografija je zabeležen, a ujedno i sačuvan trenutak.
Imaš li neke konkretne planove u budućnosti što se tiče tvoje strasti prema fotografisanju?
– Nemam neke konkretne planove, osim što planiram da moja ljubav prema fotografiji ostane u amaterskim okvirima. Nastaviću da objavljujem fotografije na svojoj stranici Vjera Đorđević photos, koju sam napravila ove godine i povremeno u našim i inostranim grupama na FB, u kojima sam i do sada objavljivala. Volela bih da imam više kontakta sa ljubiteljima fotografije i da ih upoznam, jer za sada je moj jedini kontakt sa ljudima sličnih afiniteta samo putem društvenih mreža, što nije često.
U Bačkoj Palanci ima ljudi čije fotografije mi se sviđaju. Saznala sam za njih putem stranice Moja Bačka Palanka, gde se njihove i moje fotografije objavljuju. Ranije mi je već palo na pamet da bi bilo lepo da stupimo u kontakt – da ih upoznam. Ne mogu reći da je plan, više je želja za neku dalju budućnost, na primer učešće na nekoj izložbi, ali to mi za sada deluje veoma daleko.
Kakvu poruku bi poručila čitaocima za kraj razgovora?
– Pre par dana pročitala sam lep članak na temu sreće. Pitanje je glasilo: Kada ste poslednji put bili srećni? Svi učesnici su imali lepe i „prave“ odgovore, ali spomenuli su neke „krupne“ stvari koje su se desile pre šest meseci ili šest godina. Samo je jedna učesnica spomenula svakodnevne stvari na koje mi najčešće ne obraćamo pažnju, već nam se one podrazumevaju. Na prvom mestu je to zdravlje, o kojem ne razmišljamo dok smo zdravi, a mogli bi biti srećni i zahvalni zbog toga. Spomenula je sreću kada odvojimo malo vremena za sebe, neki svoj hobi, knjigu, negu cveća. Možda nekoga čini srećnim kada pogleda omiljenu seriju. Najobičnije stvari, kao što su šetnja, kafa ili razgovor sa voljenom osobom ili prijateljem. Mislim da, bez obzira u kakvom vremenu živimo i koliko god da je neki dan težak, uvek postoji i neki razlog za osmeh i sreću.
Dakle moja poruka bi bila da počnemo da primećujemo i cenimo te „sitnice“ i da im se radujemo. Ne kaže se badava da sreću čine male stvari.
Vjeri Đorđević se zahvaljujemo na odvojenom vremenu, koje nam je posvetila i to kazuje o tome da pored dvoje dece pronađe vremena da se posveti i stvarima, koje mogu biti inspiracija drugim ljudima. To jej taj nesebičluk, koji bi trebalo svi da gajimo.
