Bilo je to uobičajeno dosađivanje dok stojim na pešačkom prelazu i čekam da lampica na semaforu zasija u punom sjaju zeleno. Nemam stprljenja za semafore. Hm, mada, generalno uopšte nemam strpljenja. Ne volim dugo da čekam. No, to je već neka druga tema. Da se vratim sad baš TOM čekanju datog momenta.
Primetih da autobus jedne od ovdašnjih firmi koja služi za prevoz radnika ide iznenađujuće sporo. Totalno neuobičajno. Pogledah u vozača i videh kako urnebesno mlatara rukama, viče sam sa sobom u tom praznom autobusu i pravi grimase koje odaju iznerviranost i ljutnju. Pogledah potom ispred autobusa i ugledah NJU. Lagano, na biciklu tačno ispred autobusa, ona vozi „po sred srede“ što bi rekli. U džemperu, crne kose vezane u rep koji mlatara sam za sebe u oktobarski topao dan, ona je bezbrižno vozila bicikl ne hajući za ljutite učesnike saobraćaja. Ona, kao da je okretala te pedale bicikla u ritmu neke svoje melodije koju samo ona čuje, ne i ostatak sveta. I tako su autobus u kom je vozač koji izrazito negoduje i Ona sva tako vesela odlepršali dalje cestom dok sam ih posmatrala smejući se.
Pomislih – koliko zapravo mi treba da budemo ta mlada vesela žena koja tako neopterećujuće vozi bicikli i kako taj autobus s ljutitim vozačem treba da bude Život. Da idemo tako lagano, neopterućujuće ispred njega. Ne zbog tog da bi žurili i time hrlili u ko zna kakvo loše, već jednostavno da vozimo bicikl na toj cesti našeg bivstvovanja nasmejani, vedri, da smetnemo katkad da život ume da bude ljut, ali da ga pustimo takvog- prođe ga brzo, verujte! Da okrećemo lagano pedale dok pevušimo omiljeni singl, pravimo planove, sanjamo širokih zenica i otpozdravljamo drveću zbog kog dišemo. Da vazduh koji udišemo dok vozimo bude voda koja zaliva te biljke što rastu u nama a zbog kojih smo tako lepi i drugačiji, svoji. I da sve je tako prosto kad se ne bavimo blesavostima komplikovanosti. Da uživamo, uživamo, uživamo u svakoj datoj milisekundi datoj nam na tom putu i budemo beskarajno zahvalni što smo tu, što volimo se i pevamo, što mislimo, pričamo i što možemo da pomognemo.
Takve, Život nas nikad neće pregaziti. Samo će nas pratiti u tempu koji smo mi zadali. Namig.
