Budi ti meni miran (10)

Blog Nedeljka Baćine

309

Bratim se i rođakam sa Radovanom. Još od detinjstva. Tako se neguje i čuva koren predaka donesen iz starog zavičaja. Nevesinja. Ne daj Bože, da se bližnjake mešaju, ukrštaju , nizašta na svetu. Pamćenje je duboko u genima, koji nemaju gde da odu. Slovo ljubavno i rodjakanje su jedan te isti pečat, overen slavom, hlebom, slavskom svećom. Na tom pečatu je neko ostavio tačku, iza koje nema početka. Ne sabira se. Ne množi se. Svega se možeš odreći samo ne roda, zavičaja i drugova iz detinjstva.

Radovan je jedan od retkih, od familije, koji je ostao u Gajdobri. Muči se sa švapskom ostavštinom i suzama, koje su ostale u zidovima od naboja, porodice Beker. Oteto prokleto – rekla bi majka, ne može to air doneti i nikoga usrećiti. Naše stare niko nije ni pitao da zamene svoj zavičaj i svoju planinsku grudu, za kaljave švapske pustolovine. Voz ih doneo, istovario i tu zapatio. Zamenili su Ravne i Konavle, blizinu Duborovnika. Srpskog. Zbog svega što nas je pratilo iz roditeljskih priča, brzo smo se raseljavali i nikad se vraćali nismo.
Putujem sa Radovanom. Vakcinisao se u Starom Gradu. Zbog njega preskačem i nedeljni ručak uz negodovanje moje drage … ~ Ti i tvoj Radovan~.

– Pobeleli smo Radovane.
– Jesmo vala.
– Ja se i ubogaljio.
– Nisi ti bogalj, valjda invalid, nemoj tako!
– Ma kakvi – smejem se – otkad mi je Vuk doneo na čitanje Selenićevu ~Doživljaji Pere bogalja~ u bolnicu , eto…

Smeje se Radovan, škrto. Od nekadašnje siline i muške antičke lepote, oštre crte lica se na tren zatresu.

– Bila ruska – bila vala, baš ruska … igla…
– Ti navalio ruska, il nijedna…
– Takav nam je zapis Rodjo, znaš šta je imao običaj moj ćaća Lazar da kaže ~VIŠE VOLIM RUSKO GOVNO, NEGO AMERIČKU PITU…~
– Znam Radovane, znam… Koštalo je to njega Golog otoka.

Radovan zaćuta. Vrludaju mu misli, koje ga odaju kroz pokrete ruku, skoro da mlataraju. Tresu se u vazduhu . Biva iz našeg sela da je preko pedeset domaćina stradalo zbog Informbiroa i brkatog gruzijca Staljina, na Golom otoku ili Borskom rudniku. Ostala priča. Informbirovci su bili naša zavičajna elita i gospoda. Ponosni heroji našeg detinjstva. Intelektualna kasta. Njihovi ideali su bili nešto širi od puke ravnice, koja nam se pruža, dok se približavamo Gajdobri.

One sitne duše, žbiri, avlijaneri, Špije na kraju price, koja je imala gorčinu, kako dobra tako i zla, završili su u seoskoj šegi i šprdnji. Nisu više imali sa kim ni popiti kafu u starom „Veležu“. Njihovi potomci, sa overenim papirom, na kome je pisalo „zasluge za narod“ a na ime cinkarenja njihovih roditelja, prvi su digli sidro iz mog zavičaja, a uz pobedu sramote i greha prema najbližima, dočepali su se Novog Sada, Beograda… Mi koji smo slušali radio Luksemburg i sanjali slobodu Zapada, ostali smo da dišemo punim plućima u našem zavičaju. I odsanjamo sve snove svojih roditelja.
Ponosno i dostojanstveno.
I neka je to tako …Bilo…

Šaltam moju šklopociju , moj dragi krš, prema Nevesinjskoj ulici.

Na terasi , Mićine „Fontane“, sportskog maga, čeliče se budući sportski asovi i neka nova čeljad, koja će dočekati svoju šansu da postanu ljudi.

Tek mahnusmo, da im ne pomerimo nedosanjane snove. I ruši se naša nostalgija niz Nevesinjsku ulicu, tamo dolje do kuće Mare štrekarke.

O, Radovaneeeee….. Care… blago meni…


Pogledaj: Budi ti meni miran (9)

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here