Budi ti meni miran (14)

Blog Nedeljka Baćine

391

Kad hoćeš da slikaš život, umoči kičicu direkt u krvotok zadat i kreni  sa crvenom bojom.

Mavenom, rekli bi Nevesinjci.

Crveni šal Milutina, druga mog.

Crveno lice Lele.

Crveni džemper trgovca Jovana.

Crvene jabuke iz voćnjaka mog mladjeg brata Zorana.

Crveni moji zapisi izgubljeni u crvenom nebu marta devedesetdevete.

Nema i neće biti crvenila na obrazima, onih koji mi zapleniše dve neobjavljene knjige zapisa „Kad bi vuci jeli po preporuci“ i „Zeleni megaherc“.

Zapleniše i ličnu bagažu.

Uspomene.

Očev ratni sat, poklon od Sergeja na pušku stečen, negde blizu Trsta.

Otom, potom.

Mirisi crvenih novčanica.

Igra zamlata.

***

Proleće u decembru. Gdanjsk. Kruni se Istočna imperija. Leh Valensa. Papa Wojtyla. Mazurka. Narukvice. Čuke. Poljski jantar.  Solidarnost.  Sindikat.

Prve su došle Poljakinje.

Bunde.

Bunde.

Tako lijepo je iz njihovih usta zvučala naša „Crvena“ koju su prekrstili u „Črvena“. Provalile su. Našu bahatost i njihov cilj.

Za par „črvenih“ poljska verzija kasetofona „Grunding“. Trakaši su tražili svoj put i mjesto u istoriji. Dule, sremac iz Čortanovaca  zaradio je prvi triper u Domu. Onaj nežni. Posle je prešao na sigurniju varijantu… rukoblud.

Mi smo se smejali i slušali na novom „Grundingu“ kompenzacionu Duletovu zaradu od Valerije iz Katovica.

Nekako vako prašila je „Azra“.

„Gdanjsk osamdesete

Kada je jesen rekla

Ne

Gdanjsk osamdesete

Držali smo palčeve

Rudari

Studenti

Brodogradilište

Svi mi…“

***

Kada su roknuli  Nikolaja i njegovu gospu  Elenu  Čaušesku zaživela je rumunska varijanta „črvene“.

Šerpe, lonci, pokopci, krpe,  gaće za  jednokratnu upotrebu.

Džidže – midže.

Krene se od pet črvenih, posle se sve to kupi za jednu.

Djuture.

Nismo petljali sa Rumunkama. Ni dan danas ne znam zašto, možda zbog sažaljenja, ili zbog blizine Karpata, što nam, kao komšije šalju blagu košavu u letnjim omorinama.

Kada su Boru Gegulu pitali kakva ti je korist ako komšiji crkne krava, odgovorio je „nikakva, ali komšija ima štetu“.

Bogme, „Šta ti je kod komšije, nadaj se i sebu u kuću“, odgovori mu Mijat, mudrov.

***

Naše „Vukove“ volela je cela Jugoslavija. Srbija i Crna Gora. Ekipa iz mog malog zavičaja igrala je u Prvoj saveznoj ligi košarku.  Elitni sport. U nekom prošlom vremenu moja malenkost bila je „consinjere“ kluba , koji je petljao sa sponzorima umirućeg socijalizma i društvene svojine.

Najvatreniji fan kluba bio je Mića, vlasnik kafića „Fontana“. U njegovom podrumu pravljene su finansijske konstrukcije, planovi za nikad dosanjane snove, ekipa za novu sezonu…

Tučemo KK „Svilajnac compo“. Nije bilo egala. Skašili smo ih.

Mića je obezbedio večeru na Fruškoj Gori. Kum Banjo, direktor „Etilena“ iz Novog Sada, dobročinitelj.

Pred umornim pobednicima, prepuna sofra pjatova raznih djakonija.

Negde iza ponoći,  kresnuše igre plesa nasmejanih Ukrajinki.

Lete „črvene“.

Jad i beda, propast Istoka.

U dnu hodnika procvetale mehane, „Šumski raj“,  odzvanja Banjova pesma

„Gledao sam s Koma plava

Kako Banjo zamotava…“.

Mića i ja smo cevčili „balantajn“ cele noći.

Bojali smo se jedan drugog.

Da se ne odamo.

Dva pričala.

Ne zna se koji je gori, ja ili on.

Banja nije bilo briga, njemu se Nikšić te večeri zakopitio na vrh.

Čune.

***

Zakaljao se točak života. ’’Črvene ’’ se vratiše u crvene. Bunga , bunga. Bagra iz Jagodine pronašao šemu, mutan potok, jadi od života, deli kapom i šakom crvene. Dve za gospodina, tri za gospodju.

Bauljaju Srbi  u parlogu sve više tudje ledine.

***

Zlatno je doba.

Blistamo  od sreće.

Skoro da ćemo svi zaglaviti u knjizi rodjenih , kao Prvorodjeni.

Nigde ovako bogate doline nema.

Razlio se behar po licima vernih podanika.

Blagostanje.

Zasučeš rukav i boc.

Kako boc, tako kanuše tri crvene.

Veseli Bajo zavrnu obadva.

I nogavice obadvije.

Samo ti dijete bodi, radi svoj poso…

Neka kaplje tri po tri.

Nikako ajvana ubediti da važi samo jedna boca za tri crvene.

Bože ubrani.

Nedokazanog isana.

Pogledaj:

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here