Budi ti meni miran (22) – 11. deo

Blog Nedeljka Baćine

265

… ha ha ha
Kafa samuša u iščekivanju da Zrno pozvano bane u život moj…
A tebe nema , pa nema
Sinovče moj,
Munjo nebeska
Da dodješ i pokupiš čiču
Blesavog.
Znam,
Vremena nikad nemaš.
Zundaš okolo, ni sam ne znaš zašto i ispituješ javke
Upao si u mašinu . Života.
Od mašine , do mašine,
Sve je kolo jebenije.
A ti,
Zlato moje veselo
Trči.
Trči, snago moja
Za Suncem,
A za kim bi drugo
Drugi će te izdati
Hoće
A Sunce neće,
Veruj strikanu tvom
Snago moja.

***

Hvatamo zjale u studentskoj sobi našeg Doma na ivici dudove šume,
Dan je Republike. Promiču pahulje,
One oštre i male. U trunu su.
U oko da stanu. I zabole.
Ja i cimer Marko Banjac sa Trninić Brijega, kraj Drvara
Trošimo prazik u Domu i tešemo samoću.
Delimo crkavice hladnog obroka i šljive meke, iz Trubara.
Jedina radost je rudarenje po zavičajnim pričama.
Klot smo. Da su legli studentski krediti, možda bi nekog i obradovali u zavičaju.
Znam. Ona što mi se nada, moja Ana, izviruje niz ulicu,
Nadajući se da ću nenadano banuti sa snegom i upitati je
’’Dugo li me čekaš’’
Obradovala bi se,
Kao i sad, što to čini
Kad se kući vratim.
Moja draga čekalica.

***

Priča Marko. Bakljao se za kintu,
Oko radničke Olimpijade u Drvaru.
Svetkovina. Dani se mrve u trenu.
Teku. Zadnji je dan.
Finale, svih finala.
Drvarčanima u ekipnom delu fali bod
Da budu svekoliki pobednici.
Glamočani, duvaju im za vratom,
Kupreški škrtci, voleli bi da se pobiju i jedni i drugi
pa da usled diskvalifikacije budu prvi.
Elem,
Odlučuje košarkaška utakmica
Vatrogasnih jedinica Drvara i Glamoča, ko će biti prvi.
Ekipno.
Kombinatorika.
Šta bi bilo , kad bi bilo.
Završi se utakmica.
Nula, nula.
Osvojiše Drvarčani pehar kao najbolji ekipno
Na radničkoj Olimpijadi sedamdeset i neke.
Potoče drenja u potocima.
Raščereči se mlada jagnjetina.
Poteče pesma iz hiljadu grla
’’Oj Drvaru, tri put si gorio
Al se nisi Švabi pokorio.’’

***

Petar Ninković, zvani Pero Doktor,
Zagužva narod glamočki.
Iz potaje izmerio obim koša.
Izmerio obim lopte.
Lopta veća od obruča.
Ne može lopta kroz obruč
Pa sami Bog,
da sudi…
Od uzbudjenja, Unac se razlio i uzburkao.
Treperi kao maslinovo ulje,
Niz dolamu zelenu.
Ne završi se priča na ojkačama
I mladoj jagnjetini.
Uložiše Glamočani žalbu, do samog vrha,
Gde gospodare vrlo važni drugovi.

***

Sitna knjiga
Sitno napisana,
Na koljeno pade druga Djure Pucara Starog.
A šta kaže knjiga jarane moj,
Sitno napisana,
Da su sile strane
Domaći izdajnici, petokolonaši,
Unutrašnji neprijatelji,
Oskrnavili svetinju
I udarili na temelj
Časne radničke Olimprijade.
Kontrarevolucija.
Zgranu se drug Djuro Pucar Stari
I šinu rukom po stolu.
’’O ovome više ni riječ, da nisam čuo, ni da zucnete’’.
Žalioci ni da beknu.
’’Valjda Drvar nosi Titino ime , a ne Glamoč. Bilježite da je Drvar prvi u svemu… Titin…’’
Pečat.
Zum.
Da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.
Drvar je Drvar Titin, jarane moj i tačka.

***

Tog jutra drug Djuro Pucar Stari nije bio posebno dobre volje.
Ljut je.
Javili mu drugovi iz Bugojna da je uginuo medjed, kog su kljukali i spremali za Titov trofej.
I bukvu je neko okorao, za koju su nameračili medjeda vezati, da drugu Titi ruka ne zadrhti.
Srknu drug Djuro Pucar Stari, gutljaj, hladne kafe, samuše.
Skoči na noge lagane,
Nema odmora, dok je obnova.
Neprijatelj nikad ne spava.
’’Deder Bosiljka,
Zovnider mi onog malog Mikulića iz Bugojna, da ja to vidju, šta medjedu bi
I ko nam bukvu iskora…’’
Legenda.
Djuro Pucar Stari.
Čovek od čelika.

***

Takva nam otadžbina bila.
Armirani temelji.
Jači smo od sudbine.
Kvrc.
Dodjoše mangupi iz redova naših.
Razjebaše sve na proste činioce.
Čestice.
Genocid.
Preko noći neko izbrisa preko šest miliona,
Koji se pisaše Jugosloveni.
Šteta.
’’A gde je tebe bilo, jarane moj,’’
Zavapi Krupljanin Mile, stariji vodnik, poražene vojske .
Pravim se da ga ne čujem.
Ne razumem.
Iz plemena sam koje vekovima luta po zemaljskom šaru.
Ničiji.
Ponekad ne pripadam ni sebi.
Baš kao i ti.
Munjo moja, nebeska.

***

Ne tako davno
Overi Markovu priču
Lepa dama , zvana Zrno.
Sedimo kod Suvarka. Njene lepe i nežne ruke motaju buksne.
Plavičasti dim lebdi iznad naših glava.
Oblačić mali.
Služi Suvarak dve propalice.
Bez kusura.
Bez milosti.
Koga briga za to.
Odgega se rana jesen 2021., niz Kosovsku ulicu,
Kao dobri amidža,
Da ubere rukom od zlata,
Žute dunje mog detinjstva iz bašte majke Zore.
Trepere lampioni, umiveni i žuti.

***

Kratak je Zrnov gorki list.
Kratka je meni boca ’’Smederevke’’, pitam Zrno, može li još tura jedna.
Briga nju. Može.
Mene više niko ne pita ništa . Odavno.
Meni donose.
Grlimo zalazak dana, kao dva dobra skota
Na pojilu žive vode.
Suvarak u ekstazi.
Skakavac je.
Skakuće oko nas , kao da smo ispali iz istorijskih čitanki.
Skojevka.
Zrno je uvek za jednu ljubavnu.
Čupam iz prašnjavog libra odrastanja,
Ljubavi malo.
’’Devojčice , koje su se juče tiskale na mojim knjževnim večerima,
Sad su žene. Radjaju decu, grizu nokte i sve manje vremena imaju za mesečinu.
Muževi, ljudine , budite nežni, prema devojčicama koje su se juče tiskale na
Mojim književnim večerima.
One su krhke,
One su lomne
I o prljavoj strani života
Od mene , jedva, ako su išta mogle saznati’’..
Izet Sarajlić
’’Popio si…’’ merka me moj dobri Zrno…
’’Jesam, mašala…’’
’’kako ćeš kući..’’
’’doći će sinovac, Strahinja, ruka moja desna..’’
’’Misliš’’…
’’hoće, ćuti, motaj još jednu buksnu.’’

***

Blago moje. I čiča je tako nekad jezdio drumovima.
Miran i trezan. I sad sam ja takav, niko mi ne veruje to
I ne moraju.
Nek si došao po mene.
Nek si..
Ti vozi , ja ću ti pričati..
Drž’ se bele linije…
Drž ’ se…
Britka sabljo.
Zrno me naduvao. Ipak. Ajd’…
Da uključim vremeplov…
Pavićević, Rajković, Rundić, Škorić, braća Šarović, dva Dangubića i Došenović, Kundačina, Pojužina, Bjelica… i onaj mali od dva i po metra, Nemanja Vučić.
Tipovo čiča tvoj na njega.
Menjali se treneri. Menjali. Zapamti jednog.
Trener svih trenera. Iz Nevesinjske ulice, Bogo Stojanović.
Bio je uvek tu, kad je grmilo, munjo nebeska moja. Bio je kad je trebalo.

***

Kakva ekipa sinovče moj.
Kakva snaga
Ljubav
Emocije
Dao nam Bog, da nam sve ide od ruke.
Gaze ’’Vukovi’’ sve od reda.
Padaju na kolena dvorane. Gradovi.
Preskaču se lige.
Lov na ’’Vukove’’, nema lovostaja.
Stalno je otvoren.
Svi hoće čapru našu da na šiljak razapnu.
Hoće.
Šipak.

***

Palim maru što mi je Zrno tutnula za srećan put.
– Mani se Čiča toga,- svjetuje me moja munja nebeska, Strahinja, britka sablja.
Sinovac.
Bolje da zaćutim.
Nek izgori u ruci.
Ne duvam.
Zrno ispod kapaka.
Ako proleće grane na vreme
I zrno proklija, progleda,
Umreće, bez pitanja mog.
Ipak
Pitam se i ne dam zrnu da proklija.
Ne dam.

***

Ha.. ha.. ha..

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here