Plašak.
Otimala se ulica „Maršala Tita“,
Otimala za večnost.
Prangijalo se njenim šorovima
Poslednjih decenija,
Pogotovo za svetkovine
Napucane Palanke
U vremenu kad se nije znalo
Ko kosi, ko vodu nosi.
Brojali su se smutljivci,
Kotili se podobni,
Sevet progresa
Baza, partizana, bukara,
Šunke, nejebaca, Nemaca
Crvenog semena
Za crveno klasje
„Zemun polja“.
Podjekoja je uspevala brada
Za ogledno polje.
Šipak.
Ljubav u pokušaju,
Ljubavnici u umišljaju,
Zakočene čeze.
Bistre se pesme
Za tamburice
„Momaka iz Palanke“.
Gužvaju se platani,
Ljušte se krošnje neveselih ptica,
Grakce gavran.
„Daje se na znanje
Da se čuje i pročuje,
Gradska vlast i oci gradski
Na radost vascijelog naroda
Palanačkog
Ulica „Maršala Tita“
Preimenuje se
U „Kralja Petra Prvog“.
***
Mlada gostioničarka Simka
Znala je čuvati priču.
Što vidi, ne vidi,
Što čuje ne čuje.
Više je vodila svoju brigu
Diveći se dunjama na ormaru,
Ponetoj letini sa „uroških bara“.
Znala je flertovati
Sa dobrim sremskim vinima,
Bačkim ručkom
I tako redom,
Do zlatnog kotlića. I kašike zlatne.
Domaćin je prve konferencije za štampu,
Na ovim prostorima,
Gde je čeprkam,
Kao tešku reč,
Teret,
Na lepe trenutke
Nostalgije
Kamenjena
Akanja,
Do zrnca ljubavi.
***
Gostionica „Srem“,
Umivena lepotica na vrhu
Ulice „Kralja Petra Prvog“.
Zategnuta i
Lomna u kukovima,
Kao mlada nevesta.
Dodirujem je lagano,
Da ne strekne
U zabludeloj jeseni,
Pronoseći njene otkucaje
Od stola do stola,
Od vrata do šanka.
Gostionica, gde dobrota spava.
Rode moj.
***
„Gde bi nam bio kraj
Da neko umesto nas
Stavi tačku
A mi sa strane
Aplaudiramo.
Krijemo se
Sunce moje… žeženo“.
– Cvrkuće Kolibrić iz krletke-
Tako nam se piše,
Sanjaru moj tvrdoglavi,
Asketo zaljubljena
Obrazu kuće naše,
Sinovče.
***
Na pomolu je hepiend.
Zvonari sa tornja
Crkve svetog Jovana.
Prota Radoslav nazva Boga
I prodje.
Tri su izvora za
Moć govora
Moć srca
Moć razuma.
Sa krošnji raspuklih platana
Ruga nam se jesenje lišće,
Koje ne pada.
Ignore za rugalice.
Buongiorno, siora maschera.
***
Nije Novica za priče. Uzak je prolaz.
Široko je. Duboko je. Ćutanje mu u
Fazi savršenstva. Dug prema zavičaju, uz blagi šmek za korene.
U ime partije preuzima klub.
U ime naroda dobrovoljno dajem ostavku.
Njegovo je „što jes, jes najbolji je SPS“.
Moje je kastiganje. Iz potaje.
***
Radujem se dolasku slobodne televizije „Lasta“ iz ulice 4. pisac
jula.
Televizija kao inkubator slobode,
Pameti i lepih novinarki.
„Kiti, diko…“ možda bi i sada rekla glavna zvezda Sanja.
Kad pamet odluta Vidosavi,
Montira nas u crno beli VHS svet.
Kad smo dobri
Pusti „Kuduza“,
Po hiljaditi put.
Filmski maraton.
Praznik za telo i dušu
Zaobilaznicom izbeglištva.
***
Gostimo se na šaru.
Naširoko,
Minuli rad i bonusi.
Krndija i Žika krše tambure.
Svojski.
Toplo je i jake su
Naše strune.
Blistaju čaše,
Zveče emocije,
Cakle se oči neverne.
Njena se virtuelna ljubav
Gnijezdi na moje krilo,
Kaplja mala.
Ne ostavljaj me na Svetog Iliju
Kažu težak je datum
Može iz vedrog neba
Munja da se otkine
Pogotovo ako i meni
Suza krene…
***
Napukla je Žikina tamburica.
Prim leti u bas,
Pobrkano lelujanje senki,
Otvaraju se nebesa.
Desilo se,
Nek sve ode,
Bez potresa.
***
Nemamo više snage
Da lumpujemo.
Dermeku je kraj došao.
Razvozimo se po varoši palanačkoj.
Neverne smo uhode
Gospodara koji se zove
Novo jutro.
Zadnja stanica Koševi.
Vašarište.
Leluja se senka zvana
Vidosava.
Izmedju jutra i mraka
Šljašte pijani abažuri,
Zvezda je mala
-Ne smej se Golube… pomozi
Može da padne mala zvezda,
Da se ugasi,
Svašta može da joj se desi.
’’Ajde rode moj
Podji…’’
Noge su lagane
U mog posilnog.
Lagane.
***
Oštra je istina kad zazviždi.
Bunarimo veseli tren.
Vidosava, novinar u pokušaju,
Zaboravila uključiti „šurov“ mikrofon.
Tiboru neko osvetlio
Filmski zapis.
Simka ponekad na preskoke
Po neku prozbori
O noći
Kad sam rekao dovidjenja
„Vukovima“,
Po službenoj dužnosti.
Briga nju.
Bezbeli.
Na sportskoj strani ’’Nedeljnih novina’’
Djordje T. Jarčević,
Sve je objasnio
Čitaj izmedju redova.
***
Pružni je prelaz kod Nove Gajdobre.
-Stani.
Mašina je u leru. Dahtulja.
Prede.
Stari je to opštinski crni mačak
NS 10-58
-Neka voz prodje… nastavih..
– Ne prolaze više vozovi ovom prugom.
– Prolaze Golube, prolaze.. Samo ih treba znat, videt i čut..
***
’’Blaupunkt’’ krči. Kreštalica.
Nešo i ’’Poslednja igra leptira’’
’’Umiru jeleni
I sad u meni tamo gde si bila
Slomilo se jutro
Ko ti je rekao da snovi tamne
Nikad neću znati
Jer biću samo trag čoveka
I biću vodja skitnica
Nek bude dan kad divlje ptice krenu
Preko istog mosta ja ću preći
Ako me tamo čeka tvoja senka
Ništa neću reći
Jer biću samo trag čoveka
I biću vodja skitnica
Ne brini, ne brini
Jeleni umiru sami…’’
***
Prošlog leta bio sam domaćin Neši I Nikši, prijatelju sa estrade „Taš“.
Dok je Nešo pevao „Jelene“ mojoj dragoj skliznula je suza. Rekao sam joj da
Se ne šegači sa mojim emocijama .
Zatreptala je očima kao jasikin listić.
Žensko srce najpre oseti kad najbolji odlaze.
Tako bi i sa Nešom…
***
Ne tuguj,
Zunzaro moja
Sve što je lepo
Kratkog je veka
Ajde kreni
Zakucaj
Sa vrha reketa.
Plašak.
