„Čekajući novi artiljerijski napad na Trebinje, prelistavao sam, iz dosade, poluizgoreli gradski telefonski Imenik pronadjen u rovu, čitajući čudna prezimena: Derikonja, Derikrava, Derikučka, Koljibabić, Bodiroga, Grbo, Pičeta, Likokur, Guzina, Kenjalo, Čuraga, Dangubić, Divljan, Džomba, Grzilo, Govedarica, Krivošija, Kukrika, Mrkonja, Mumalo, Palikuća, Pidžula, Rikalo, Šupljeglav, Tunguz, Vreća, Vukorep, Zvijer, Koljivrat…. pomislih: kad se ovako prezivaju ovi što su u imeniku, kako se tek zovu oni što nisu imali ni telefona…“
(Momo Kapor, „Smrt ne boli“)
***
Rode moj,
Dodaj taj naš gajdobranski imenik
Da čitamo
Ništa nije drugačije.
Original falsifikata.
Voz nas doneo i ostavio.
Teško se gube bitke
Izazovi,
Budućnost,
Rodjenjem ti preci ostavili prezime
Kob gluvarenja
Torbarskog života
Što u jednu zobnicu treba da
Stane,
Nemoj da te plašak hvata
Gradino moja,
Pod srećnom si zvezdom
Rodjen
U fulu si
U odnosu na one
Sa pevljivim ličnim brojem.
Tajna raspukle cerovine,
Zelene drenovine,
Snaga iksana
Snago moja.
***
Počelo je.
Odavno se prizivala pamet.
Odavno se prizivala i fiskultura.
Za pamet ti mnogo ne treba.
Tu se nije šegačit sa prirodom.
Ili je imaš
Ili je nemaš.
Džabe je ugonit, ako nema gde je
Smestit, zato se kaže „Prije ćeš mu
Uterati metar u zadnjicu, nego trun
U pamet“. (narodni tribun Maksim Kukić)
Ostaje fiskultura.
Kontrolisana.
Strogo.
Najmanje ovce bleje u torini.
Planduju.
„Nije vuku do ovce iz tora, već do prkosa
Nemarnom domaćinu“, (opet narodni tribun Maksim Kukić)
Jesmo li ovarisali priču
Rode moj.
***
Drug Spaso posla glas.
Vazda je znao kako da mu se
Daleko čuje.
Pozva kolonističku decu rodjenu u
Gajdobri na subotnje dogovore
U mesnoj zajednici, radi napretka
I razvoja sela.
Biva da se oduže zavičaju
Iz koga se ispilila,
Bežeći od bosonogog siromaštva,
U svet,
Sa kartom u jednom pravcu.
I obavezom jedinom ,
Da nikad ne zaborave
Svoj zavičaj.
Postali su ugledni profesori,
Doktori nauka, vrhunski sportisti,
Privrednici,
Biznismeni u začetku novog doba,
Dug se ima vratiti
Trudodanima:
Uticaja, ugleda,
Znanja.
Pismenog traga nema
Ni reda dnevnog
Ni cigle beleške.
Moje je da trpam u glavu
Dok kapak ne krene
Da ne pokipi
Varenika.
***
Uzdiže se hram Svetog Petra i Pavla.
Prekoputa, gradiće se sportska hala.
Upregnućemo i razvijati privredu.
Ako potrajemo,
Preteknemo.
„hoćemo druže Spaso, hoćemo..“ zagrajasmo
Na prvom subotnjem molitvenom doručku.
Jedan ni zuba da pobijeli.
Tu je da sluša.
I prenosi.
„U zo čas ga majka rodila – posle mnogo
Godina, reče mi Milutin – bio si meta“..
„Jebi ga Milutine“, rekoh.
Dockan.
Prati trag novca. Daj šansu mozgalici.
***
Krenulo je kako valja i trebuje.
Kasa jatka,
Bez prebijenog dinara.
Nada ko jejina iskolači oči.
Zahukta:
„Drugarska se pesma ori
Pesma koja slavi rad
Srce gromko nek nam zbori
Da nam živi, živi rad!!!
Podignimo u vis čela
Mi – junaci rada svog,
Naša biće zemlja cela,
Da nam živi, živi rad!
U divljaka luk i strela,
Železnica, selo i grad,
To su naših ruku dela,
Da nam živi, živi rad!!!
***
Raspredam sa Milenkom Markove konake.
Investicije su u toku.
Investicije na papiru.
Hoće li se krenuti.
Kako.
Lako.
Onako odoka.
Bez pouke o pravnom leku.
Dopiši.
Državni posao.
„Drži se sad i bukni moj Milenko,
Dok se ona tvoja namuša od zunzare
Vaća tudje ruje…“ podvrisnu Dragica,
Skupljajući prazne flaše sa stola
„Nalet vas bilo drvetom i kamenom
Nabiguzice i ispičuture jedne, ajte nešto
Radit, a ne blejat po vascijeli dan.“
(Dragica je glas opozicije iz naroda, odistinski.)
Mostarske ledine.
Zvao sam je Čuperko,
Amigo.
Čuperko, koji voli da se
Smeje.
Čuperko, koji voli kad kiši
I udaraju kapi
Čvoroguše.
Dum dum.
Na mostarskim ledinama
Najbolje se primaju
„Mostarske kiše“ Pere Zupca.
Kad krenu
Čuperko se predaje
Neće da se brani,
Ne otima se
Prosuta u najboljim godinama,
Meni tudjem,
Koji više nije mlad.
Leto visokih trava
Skrajnutih puteva
U šipražju mostarskih ledina
Čuperko…
Veštim rukama
Vadi moje srce
Nudeći ga prokletog
Lokvanjima i listovima
Melezima i crvenperkama
I mudrim linjacima,
Što potokom malim
Luduju mostarskim ledinama
Do prvih kuća Logora
Eh, leto je …
Dugo toplo leto
Zvao sam je Čuperko..
Amigo..
***
Čepuka nova
Sportska budućnost.
Iza su ugašene strune
I bogomdate ljudske gromade
Za 21 vek.
Znamo mi čekati
Sinovče moj.
Stare smo čekalice
Na žici.
Drugi se zaleću
I brabonjaju,
Pogotovo kad su izbori.
Mekeću.
***
„Eno Spasa i njegovih kongresmena“…,
Zna lanut Milenko
Iz milošte.
Subotom,
Kad krene pijačni dan,
Zagrlim ga,
Fudbalsku legendu
Iz Nevesinjske ulice
I ponovo kod Dragice
Da blejimo seosku politiku
Cevčeći vino neutešno.
Gradino moja
