Budi ti meni miran (22) – dvanaesti deo

Blog Nedeljka Baćine

328
Foto: Pixabay

Oči moje
Voleli smo taj Novi Sad
Baš smo ga voleli
U predratnom izdanju.
Tihog i umivenog
Plemića,
Dok rajska svetla trepere
Kao svetiljke u predsoblju
Roditeljske topline
Što brižnih okom
Prati odrastanje
I putnu torbu spremnu
Za ljudovanje.
Sinovče moj,
Posle su došle neke bitange
Zauzeše bulevare
Nežne ulice
Predgrađa
Hajdučija donesena
Na zavičajnim opancima.
Istrešena,
Uz vrisku bašibozluka
I rzanje ljutih ata,
Sa penom niz brnjicu,
Vatrom u očima
Zamrlih emocija
Pa ti vidi rodjeni moj.

***

Novi Sad ima košarkaški klub,
Tad se zvao „Vojvodina – Naftagas“.
„Naftagasa“ više nema
Džabalesku odluta ruskim stepama,
Prema Sibiru,
Ili desno Vladivoskoku,
Našima,
Ako ih je preteklo
Još od otadžbinskog rata.

***

„Srpska Vojvodina,
Sremski Karlovci devedestih ,
Proglasiše „Vukovci“
Svi, svi, svi.
Pečat.
25. novembar 1918.
Prisajedinjenje majki Srbiji.
Kakvi su to divovi sedeli
U velikoj Narodnoj skupštini
Fakat.
Preteče i nakota
Da brabonja do današnjeg dana
O novom narodu
„Vojvođani“.
Kazuje mi Milutin
Dok treska sa 0,5 bez baždara
Prepreka
Iz vesele mašine,
Koja još dimi
Pucketajući uz harmoniju našeg druženja i veselosti.

***

’’Rekoh ti ja da će slomiti zube
O naše „Vukove“.
A ti sumnjivac.
Prevrćeš očima, vrtiš glavom,
Kolebljiv si, odsutan.
Ne veruješ svom Milutinu
Pitaš se i danas kako…
Magija, brate, magija,
Sve ti je to sad daleko
Sve ti je nedodirljivo
Ni za jotu ne odstupaš
Da te pokrenu za zeru
Sećanja
U izmaglici si.“
Muštra me moj Milutin,
Ako, ako.
Sinovče moj.
Do pola ove priče nešto i znam
Na tebi je da završiš,
Ili batališ
Drugu polovinu
Tu ti pomoći ne mogu
Plavušane moj.

***

Čvrstorukaš Milutin,
Melem od kantariona i lavande.
Ćepalo seoskih zgoda i nezgoda.
Tešitelj sirotinjskih kuća
Uvek pri ruci.
Zna zapjevat kad treba,
Zna i prvi suzu pustiti.
Sve uvek na vreme
Poštuju ga, cene, boje ga se.
Olajavaju sa svih strana
I dobri i zli.
Oštar u pameti.
Britka sablja na jeziku.
Milutin je glava Mirovnog veća u selu.
Miri zavađene komšije, braću,
Znane i neznane,
Sveokolesa i na pravo mesto stavi.
Omerta.
Da poživeše Mirovna veća
Do današnjeg dana
Odavno bi nepravda bila oterana
U tri lepe materine.
Vakat da bi sudovi otišli
U stečaj.
Garant.

***

Puna je sportska hala „Tikvara“.
Šipak.
Ni igla da pane.
Milutin se udesio
Sve se cakli na njemu
Stavio novi broj „Dnevnika“
Ispod sebe,
Da se ne prehladi.
Počela je utakmica.
Tresu se damari kroz vene života,
od zvižduka do urlika.
Milutin hladan kao špricer
Ništa ga ne dotiče.
Rukom desnom,
Provlači na juriš očešljanu frizuru.
Nijedna dlaka da zastrči,
Tajna Kumarinog malsinovog ulja.
Na margini smo tribina.
Levo su navijači „Vukova“
„Gangaši“.
Desno su navijači „Vojvodine“
Koji su se tad zvali „Slaninari“.
„Gangaši“ – u osnovi reči je gang,
Na tebi je dalje tumačenje.
Tresu se tribine.
Zavijaju sirene, kao gladni vuci sa Hrguda i Sniježnice.
„Šta je ovo, kukala ti jatka“,
Smeje se moj Milutin.
Otpoče i zaplete se kolo,
Vilovito
Neposrednih izvršilaca uz svestrano
Učešće nas sa strane
Podstrekača, pomagača i organizatora.
Svi su tu. Vreme sporta i razonode
I još ponečeg.
Borba mačke i miša,
Davida i Golijata,
Velikih i malih.
A šta reći, a ne zaplakati
Par solitera Novog Sada,
moja Gajdobra cela
„statistika naša dika,
Što poželiš to naslika“.

***

„Ili grmi , il’ se zemlja trese
Il udara more o mramorje“.
Ništa od ovog gore napisanog
Pruži se pesma iz hiljadu
Grla vernih „gangaša“.
„Srpska mi truba zatrubi
Iz tog sela Drenova
Spremte se spremte četnici
Silna će borba da bude.
Zagrmi Draža, vojvoda
Bacajte bombe četnici
Iz ove naše pobede
Radja se sunce slobode“
U opštoj graji moj Milutin
Otvara tihano usta
„Planino moja, tugo
Planino moja, starino
Dosta sam puta hodio , tugo,
Komitske čete vodio.’’
Takav je moj Milutin .
Reda mora biti.
Tajac.
Kao tamburice, sitne žice, zacviliše
„Slaninari“.
’’Mlada Vojvodjanka pušku nosila,
Hej , nek se čuje, čuje , hej nek se zna
Da je mlada Vojvođanka pušku nosila.
Mlada Vojvođanka bombe bacala,
Hej nek se čuje, čuje, hej nek se zna ,
Da je mlada Vojvodjanka bombe bacala..’’
I gle , tu zaribaše,
Izdade ih tekst, izdade ih glas,
Ni tamo ni amo , smeh.
Sa obadve bande
Deca komunizma.
Pune ruke posla za špije i drukare.

***

Sinovče moj.
Sve je počelo od mog druga iz vojske, Savić Dušana.
Puče Marakana, kao petarda.
’’Du-le Sa-vić, Du-le Sa-vić..’’
Do tada , samo Titu i partiji
Se klicalo.
Sokole moj.
Uvod u demokratiju,
Kad ljubav prema klubu,
Uz alkohol,
Prevesla pamet.
Najbolje se čuje.
Najvernije.
Još je crveno u modi.
Sad ljubav ima neko drugo ime
I neka druga boja je u modi.
Recimo bela.

***

Lomi se rezultat
Treperi semafor u egalu.
Milutin mi se dere na uvo,
Probi ga
– Hajde pali, palimo.
U predvorju Hale , merkamo se,
Naumio je opet nešto.
– Gde su sudijske svlačionice..
– Ne znam Milutine,
– Kako ne znaš,
– Eto ne znam, jebi ga.
Mozak udara tam , tam. Popizdim kad stane.
Vrtim se kao kokoška, kojoj su zavrnuli šiju.
Poluvreme je, škripina se otvorila. Bazdi na gnojivo. Tesnac.
U trenu pogled mi uhvati
Legendu sporta naše varoši, Kuburu.
Uvek je bratski bio naklonjen prema ’’Vukovima’’.
Sve je kod njega bilo na izvolite… Naš je prijatelj.
Medju nama smo znali reći Kubura zvani ’’Nema problema’’.
Ode Milutin sa Draganom, zvanim Kubura,
Do sudijskih odaja
’’Vidimo se u ’Staroj Idili’’, posle utakmice.
Reče moj drug Milutin.
Vraćam se na tribine.
Hoću li imati snage dočekati
Kraj derbija.
Slab sam ja consinere.
Sve oko mene presušilo,
Prazna ruka, sirotoj druga.
Izvlači se lopov vreme
Izmedju čekića i nakovnja,
Otadžbini , koja se preko
Noći vodjena baksuznom rukom,
Pretvorila u buvljak trange – frange.,
Dežurne patriote i narikače okrenuše novu stranicu
Jezičkog odelenja palanačke Gimnazije.
Gde se mlatara
Jezikom srpskih budalesnja na uskom koloseku
Dežurnih mrsomuda
’’Srbija se saginjati neće’’,
Sinovče moj,
Lepušane,
Šta misliš
Hoće li oči moje…’’

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here