Svaki rastanak
Znači prelazak praga
Između teskobe i slobode.
Teskoba je jaram života.
Sloboda je svaki
Novi početak,
Gde se radjaš
Po hiljaditi put,
Spreman da odživiš
Svako novo nadanje,
Koje si primio na dar.
Zavrti brojanicu
Sinovče moj.
***
Šošana je belutak
Garavog lica
Teško se bori
Sa uvučenim dimom „mare albanke“,
Širom otvara oči,
Bečeći se u lice
Nasmejanih klovnova
Do koske zaljubljenim,
U sve njene čarolije
Mudrice, koja nikad ne spava
I ne otkida
Za prolaznošću stvari
I kiselih plodova života.
Tek zagraje.
„Svako dovidjenja
Izgovara se sa lakoćom
Ako u tunelu uspomena
Pronadješ jedan zračak slobode
Na koga otvoriš oko
Da bljesne
I kreneš za njim’’.
Štrklja.
Poigrava se sa nama,
Jesen je.
Epidemija ćutanja
Ništa ne valja,
Loše se piše,
Sinovče moj
Maksume iz Gajdobre stare.
***
Elem…
Neće nas biblioteke,
Neće nas u velike i male sale
Komiteta.
O Opštini da se ne priča.
Neće nas radničke menze,
Podružnice sindikalne,
Neće nas lovci, ribolovci,
Alpinisti, veterani, banderaši,
Beli narcisi, vatrogasci,
Radnički univerziteti, lažni diplomci
I fakulteti, golubari, subnorci,
Časni komunalci.
Znani i neznani.
Niko nas neće,
Sve su sale zauzete,
Sto godina unapred,
Za jednu neveselu konferenciju
Za štampu,
Povodom gibanja
U košarkaškom klubu’’Hercegovac’’.
Bljak.
***
Žbiri trljaju ruke,
Biće plata.
Informatori dečije harmonike,
Biće honorara.
Tumbaju se ulice,
Vrti se ringišpil sumnjivaca.
Jedna stolica,
Otkačit se mora.
Ta stolica
Je tvoj strikan,
Ovaj što te davi
U poslednje vreme,
Gajtanom svilenim
Zvanim ,
Teze o Fojerbahu
***
Kad bi znao naučno reći,
Rekao bih ti,
Ovako, nek se kaže,
Opšte je,
Da se narodu i širokim masama
Zamažu oči. Opšte se najbolje razume.
Politika, sport, vojska,
Ameri i Rusi, eto i Kineza za podkusurivanje,
Estrada, zavere.
Opšte je laža boljeg života,
Pune trpeze, letovanja, bezbednosti.
Srećne otadžbine.
Nigde čoveka.
Posebno je prilepak opštem,
Fudbal, košarka, afere, splavovi,
Starlete, šabani, prevare, pretnje.
Do sudnjeg dana nabrajati.
Nigde čoveka.
Pojedinačno smo
Ti i ja.
Ja sam u finalu.
Blejim sa strane.
Tećepozivac.
Ti razmisli šta ćeš.
Čitaj naglas,
Izmedju redova,
Pogledaj me,
Gradino moja,
Šta vidiš?
Rekla ti je Šošana
U prvom stupcu,
Izlazi iz ovog tunela,
Vataj zraku,
Tutanj.
U jednom pravcu
One way ticket.
***
Svaki rastanak ima svoju priču,
Svaki rastanak ima svoju obalu.
Svaki rastanak ima svoju
Lakšu i težu tačku pucanja.
Svaki rastanak ima svoj slatki stres
I šarene pilule za lilule.
Svaki rastanak ima svoje male i velike
Odluke.
Najteži je rastanak,
Kad ostaneš sam na skveru,
Sa buketom belih hrizantema,
A nema više onog kome si ih trebao dati.
Najteži je rastanak, kad odu karavani i
Zamuknu psi,
A ti kisneš u gradu gde ćeš
Biti večiti stranac.
Najteži je rastanak, kad krenu
Nano zrnca iz poraza mozga,
Kidišući na ruku,
Koja sve mora zapisati.
Srce udara
Tam… tam…
Ritam gluvog glamočkog,
moje dovidjenja Vukovima iz košarkaškog
kluba „Hercegovac“,
skockalo se u priči o consineru,
dobrovoljna ostavka po naredbi.
Čijoj?
Nije to ni važno,
Sinovče moj,
Puna kućo naša,
Drenjo,
Kome je stalo do toga.
***
Kad procveta boranija
Tikvom se nada biti.
San svakog paščeta,
Vukom bi da se zove,
Svaka bi košćela,
Pod krušku da pane.
Kad pomisle da si na dnu,
Nije svaka vaška obaška
sve su zajedno
Narojane.
Trunu.
***
Verni ordonans moj,
Mešanac srpske i nemačke krvi,
Dobri moj Golub
I kada ćuti sa mnom
Liju iz njega
Junaci ruskih klasika.
Progovori plavušan
„Spremite desno rame
Za one koji će vas tešiti i sažaljevati.
Nacerili ste se na levu stranu,
Od tapšanja onih koji su vam se divili.
Vreme je da se izravnate.
Ispravite’’
Klik klak.
Klik klak.
Klate se vrane na žici.
Klati se ravnica punih nedara,
Ponela ratna jesen.
Leva mi ruka miluje plišanu maskotu kluba,
’’Vučka’’.
Kakva divna kreacija ateljea za izradu
Dečijih igračaka, kompanije ’’Branka’’.co. sa Sinaja.
Zašto ’’Vukovi’’?
Naši stari promicali su priču
Da su medjedi, putevima AVNOJA-a ,
Prešli u Bosnu.
Vukovi ostadoše u starom zavičaju,
Hercegovini.
Možda slagaše.
***
Dotakni svoju slobodu,
Drži čvrsto njenu nit,
Paukove mreže.
’’Obuci staru krinolinu
I prebaci bijeli šal
Ja ću svirat’ violinu
I biće maskenbal
Zaigraj kao da more šumi
A ti si jedan val
Samo veliku tajnu glumi
Takav je maskenbal
Nemoj da skrivaš lice malo
Pusti ga neka sja
Nikome nije do nas stalo
Sami smo samo ti i ja
Život je maskenbal svako se krije
Ako u sebe siguran nije
Život je maskenbal ljudi su krivi
Sa tudjom maskom lakše se živi.
***
Vozi Golube,
Hajde rode,
Laganini….
