Nalazim svuda rasute reči.
Brabonjam,
Rasute su kao bezvredne perle na koncu uspomena.
Reči su nekad bile zakon.
Srčani zalisci ljudskosti.
Temelji na kojima svet stoji.
Ako se reči izgube , zaljuljaju se temelji.
Uruši se svet sam od sebe.
Neda mi se ostariti,
Sinovče moj,
Dok ti sve ne ispričam,
Dok se ne uverim, da si potaman čovek,
Po meri nevesinjskih ljudeskara.
Gospodin čovek,
Rode moj.
***
Davno su joj ukrali moć govora,
Sve teže ćutimo,
Sve manje gledamo se u oči.
Više to nije ona,
Ona sa kojom sam obilazio krčme i male udžerice na Dunavu.
Znala je neverna žena da uštima glasne žice uz ciganske verzije „Žute ruže Dunava“ i „Jesen stiže dunjo
moja“.
Nevernu ženu nisu u meni ubile teške reči, ubile su je reči koje kljuckaju i rastaču natenane.
Nežne reči.
Poskok su.
Odjednom blesnu.
Kvrc,
Spržena zemlja, baš ona koja zna da je volim, uz
’’The dark side of the moon’’
Pink floyd
Dok je sve manje imam.
Uprkos svemu,
Nek je uspavljuje
„Jandrino jato“, Ćana ili Knindža mali Baja.
Eto dušo moja.
Kad se reči pobrkaju,
Razbistre se slabosti u ljudima,
Zaćuti se.
***
Sa ženama strpljen, spašen.
Meri po sto puta svaku riječ, koju izgovoriš.
Magija poverenja.
Budi muško.
Budi umilan.
Budi dobar.
Lep budi.
Bog nam ih je podario za radost života.
Znao je šta da čini.
A ti se ne igraj sa gospodarom,
Ne duri se,
Ne prevrći očima,
Ako ti je nešto drugo u pameti,
Eno tamo su ti vrata i ostavaj, s milim Bogom.
Pusti mene,
Da napišem protesno pismo
Mileni.
Uzo čas, počela da duvani.
Ponovo.
Izdala je reč.
Naprasno.
***
Uzalud tražim san ispod dobrih breza na Paliću. Nostalgija se vrpolji u ležaju od trava, gde caruje samoća spomenara i pokoji zapis, ispod crno belih slika, na skoro upokojenom kino projektoru. Ringišpil u glavi.
Zavrteo se sinovče moj, po usvojenom Ustavu iz 1974. godine . Najbolji sinovi i napredni drugovi razmileše se po mojoj otadžbini. Data je reč velikom vrhovniku da će zadatak biti izvršen i sludjenom podaništvu, objašnjen, da će biti bolje, od korica do korica. Ne prekidaj me, baksuze.
Oklen ti znaš da je sad isto, kao i pre. Oklen,
Piši mi kad bude.
***
Ranom zorom domce razbudi tutnjava „Fidelinkinih“ kamiona. Ustaj. Na noge lagane. Budi se omladina Vrhovnika.
Meta je pošumljavanje, po hitnom postupku pustara oko Palića. Dolaze drugovi Kardelj, Doronjski i cela svita vojvodjanska. Kao da su dali reč. Vojvodina Republika.
Za učene to je gotova stvar, za ostale, rezervisani su aplauzi, sendviči, kozaračko kolo.
Alabuka, pobro moj.
Doći će i drugarica Pepca Kardelj, da prošeta novi kostim Mirjane Marić
i polomi štiklu u pustarama kraj Palića.
Pesma Miše Stevovića, Bilećanina utiša jeku „Fidelinkinih“ fapova.
„Ne verujem u nebesa
No u Marksa i Engelsa.
Nema nama većeg brata
Od Jasera Arafata.
Zastava se naša vije
Kraj Ugande i Zambije.“
Vesela Zorka, iz Gajdobre stare, podiže ženske altove,
„Procvetala ljubičica bela
Na jastuku Edvarda Kardelja,
Pa miriše
Kako Kardelj diše.“
Tačno znam, šta bi moj Milutin sad lanuo.
„Od tog mirisa mater mu konjušarsku i austrougarsku jebem, raspade nam se Otadžbina u tri pičke
materine,’’…
Nema kod mog Milutina
Trte-mrte,
Ovo-ono,
Nego „corpus delicti“.
***
Upravnik doma Ratko Jakšić obećao je da će se, po završetku pošumljavanja pustara kraj Palića,
Održati igranka u Auli Fakulteta, uz obilje hrane i pića.
Tako je i bilo.
Sve je u znaku Vojvodine, pa nam je i muzički ugodjaj priredio bend iz Novog Sada, „Cvrčak i mravi“.
Kažu moje lične špije, da se tu večer pio Badelov konjak i Palićko belo.
Moja ekipa, cevčila je albanski konjak „Skender beg“. Moj kumara Tripko bio je prvi u lancu švercerskih kanala Tirana – Bar – Subotica.
Bili smo silni i srećni, što nam Bog nije dao dar za pevanje, te nismo pratili pesme, u čast druga Bevca.
Znali smo lepo mumlati, a u zaplitanju jezika , bili smo šampioni.
Da sam tad zapjevao, zadavam ti božju vjeru,
Ne bi ti ovo ni pričao,
Sinovče moj.
Oni što su pevali, tako ceo život.
Ostadoše zgureni.
Šljunuli
Odjednom.
Nego drži kičmu uspravno, ne daj da te lome .
Hvataju na fore niskih pobuda i strasti. Budi uspravan.
Budi prav kao strela ,
Jablane moj,
Nikad na kolena,
Čuješ šta ti velim,
Dobro je.
***
U jezeru mala sa Sinaja.
Pijano se Sunce sručilo ispred njenih zamaha,
Igra se sa njom.
Svetlucaju joj obrazi, oblucima, palih sa dalekih zvezda.
Ajde u vodu…
Zove…
Smejem se, Nemam kupaći..
Šta će ti, ajde…
Naljutiću se…
Bezobrazna je šmizla palanačka, ni dete, ni žena, vodeni je cvet.
Moj rani gost, u obećanjima, da je sve u redu.
Hajde bogati, ne meša se ulje i voda.
Ne meša se pohota i rabota.
Daš reč sebi.
Ne boj se..
Manje će boleti…
Ako zavet ne prekršiš
I počneš umirati za tudjom ženom.
***
Trepere listovi breza moje mladosti.
Lepota je u igri leptira ispred jezera.
U jezeru se kupa mlada žena,
Nek se kupa, neka pliva,
neka gnjuri…
da sam neko zaljuljao bi se, kao pijani mornar i zagrlio jezero.
Ovako – onako.
Polako, majstore moj.
Pamet u glavu.
Ne šeni.
Valja krenuti ravnicom, kod Janka Kešelja u motel „Zodijak“.
Na molitveni doručak.
Odavno se nisam ispričao ovako.
Stigao je Milutin Sokanović u potaji zvani „Kljun“ iz Švedske.
Dao reč Janku da će pokloniti mini-bus našim „Vukovima“ za gostovanja širom Jugoslavije,
Prve savezne lige u košarci.
Dao čovek reč.
***
Srećan ti rodjendan, sinovče moj.
Mangupe dugih putovanja,
Maestralu južnih mora.
Magare moje pirgavo.
Primakni se da ti čiča uši iščupa.
Ti,
Graditelju budućih života,
Srećan ti rodjendan.
***
Ajd obećaj, snago moja,
Da ćeš staviti tačku na nauku,
Sve naizust naučiti,
Šta piše u debeloj knjizi o mehanici.
Ćaća tvoj mi reče da ti je fakultet na istom mjestu,
Čeka te.
Vreme je za Caneta i „Partibrejkerse“,
„Ti možeš da spavaš ceo dan i noć
Ti možeš da sanjaš da ćeš obojiti noć
Sunce plovi po nebu, crta svoj krug
Ljudi žive pod zemljom, vlada očaj i muk
Tu je bio grad, sad je pustinja
Tu su živeli ljudi bezbroj sudbina
Bože oprosti nam
Pruži ruke i pomiluj nas
Ovo je moja molitva
… ne zaboravi nas…’’
Sinovče moj
Daj prioritet srcu i duši
Nek te vode,
Ostalo je sve smeška.
