Ni u planovima petoletke nisi bio.
Snago moja.
Kada je tvoj strikan počeo da petlja sa nadolazećom snagom veštačke inteligencije
Gigatronima, hardverima, softerima, bajtovima…
Genijalni profesor crnih rupa i nepoznatih galaksija u svemiru, Neđo Balaban iz Drvara
Crtao nam je na tabli našeg amfiteatra nadolazeća čudesa,
Koja su se zvala kompjuteri.
Sudar titana.
Svemirska vojska Fortana i Cobla sa pionirima malenim,
Tek zabradatim i obrucanim
I pomalo zamudatilim, odraslim na skaskama ruskog jezika koji se šaltao na engleski
Preko filmova i LP ploča.
Ima li tu logike?
Da se ne lažemo, sinovče moj,
Nema.
Zlato moje.
Virtuelna hladnoća mikrosveta, između korica podebele knjige
’’Ključ za kompjutere’’.
Sad si se ti kao nešto uskurčio, pa mi šalješ poruke, uputstva za upotrebu Skajpa, Vibera.
Šeme tipki i poteza.
Baš me briga.
Kad se vratiš kući, sledi ti roditeljska.
Nego ćeraj se iz Trebinja gistro
Do plaže gospara iz Dubrovnika.
’Copacabane’’
***
Zagangaj.
Dok te grlo nosi.
’’Od Trebinja vila kliče.
Eto mene srpski Dubrovniče.’’
Ako smeš.
Svašta i ja pitam.
Neću ni da sumnjam, kad znam da smeš.
Nedostojni nek začepe uši.
Zlato moje.
Žeženo.
***
Smeške su razne.
Hiljade boja.
Tvoji smajlovi su žuti.
Bilo da su veseli ili tužni.
Moji su umorni i osedeli.
***
Dubrovnik.
Plaža ’’Copacabana’’.
Gospar Ivo, onako uz šah, ’’as ti Gospe, Srbijanac, slideće lito biće ovo
’Rvatsko more.’’
Smetaju mu reči, Srbine.
U pokušaju ponižava.
Smetaju mu moje cuger pobede.
Sicilijanka.
Meni ništa ne smeta.
Ima još mora na ovom dunjaluku.
On meni tovare, ja njemu magare.
On meni Teslu, ja njemu Srbin je.
Baš me briga.
Moja draga u bikiniju boje zlatne Vojvodine drži Vuka u naručju.
Voda je do kolena.
Ostaće zauvek lepa i mlada.
Znam to.
Hercegovci su lenji.
Mudrovi.
Nikad nismo znali majstorisati, zidati, malati, šrafiti…
Niko ne zna tako lijepo uživat u lepoti i prolaznosti života.
Majka bi znala njene sinove opominjati,
’’Ako se ne date u pamet, od vas ništa biti neće’’.
Gospar Ivo škljoca ’’Smenom 8’’ i to su moje poslednje fotografije tog leta na našem,
A već sledećeg lita njihovom rvatskom moru.
Nema me više nikad na njihovom moru.
Nek tako i ostane.
***
Ostrvo Sveti Nikola. Budva. Gospodar Radivoje slaže na grdele, orade, brancune, skuše.
Moje je da brinem o žaru i malom frižideru napunjenom nikšićkim pivom.
Moja draga je daleko od stena.
Pored nje talase seče panonski mornar, moj sin Vuk. Mašu mi.
Svetluca sklad života, kao zapisi starih majstora o sreći.
Bog je stvorio čoveka za sreću, sve ostalo su improvizacije iskušenja.
’’Junače, mrčo moj… Ođe će ti na vakat bit Crnogorsko more’’, šiljka me Radivoje…
’’Ža mi je vas Srbijanaca ka braće rodjene’’.
Valjda zbog nikšićke pive prećutkujem.
Već sutra sam sa kumom Tripkom ispod borovog hlada na plaži u Šušnju.
Ispraćamo Milove glisere put Barija. Državni posao.
Da je nekako ispeglat Crnu Goru, bio bi to kontinentalni zahvat.
Marlboro je crven i beo, marlboro je mek i tvrd.
Hvata me san ispod krošnji pinus negra. Ne osećam iglice.
Smeška je na dolazak kroz priviđenje mog praoca Nikole iz plemena Drobnjaka.
Ređaju se naša prezimena, u kovitlacu vekova.
Sve do tebe i Vuka, sinovče moj.
Srbijanci.
Vojvođani.
Davno mi je moj Milutin zborio ’’rode moj, ajde na vreme da pravimo Republiku Gajdobru,
sve će se ovo džombosati i đavo odnijeti’’.
Ne idem više kod kumare Tripka na Crnogorsko more.
***
’’Mi Laloši od vajkada čekamo da se vrati naše Panonsko more. Kanda će doći. Jednom.
Di si navro. Strpljen , spašen.’’ Utapam se u optimizam Saše od Bauranovih.
Skupljamo novac za poslednju bocu belog neštinskog, sa sifonom sode.
Rukavac Dunava treperi ispred Svetog Ilije.
’Nismo mi cicije laloške. Neće nas novci’’, krsti me Saša u Laloše.
Nabraja Tikvara, Dunav, Bager, Bazen, sa popustom za članove biblioteke.
Naša varoš je čudo . Holivud…’’
Brabonja. Za sve su krivi plavi zecovi, iz vojnih šuma. Zamor jezika.
Topole su u vrtlogu velikog bačkog kola.
Tamburice ’’Momaka iz Palanke’’.
Praotac Nikola uz gusle me kori ’’avetinjo jedno, đe ne posluša Milutina, te ne napraviste
Republiku Gajdobru. Đavo me odnio kad ti i ovo govorim, jer po tebi se ne zna nikad ni kad si pjan,
Ni kad si svoj.’’
Sitan vez. Gazda Rale, knez od Kaloš čarde donosi još litar jedan.
Na crtu.
’’Ti , ti si ga upoznala
Jedne letnje večeri
On, on te poljubio
Dok more se pjenilo
I ti si se zaljubila
Mada nisi htjela to
Kući kad si došla ti
Znala si da si u zabludi
A to veče, uz mora šum
Od sreće sva si blistala
krivo je more
Krivo je more
Znaj ljeto je varljivo
A srce ti zavodljivo’’
Divlje jagode
***
Ne zaboravljam ja na naše ’’Vukove’’, priča mora biti ispričana polagano.
Nauči se biti miran.
Sve radi natenane.
Uživat u piću, bubrežnjaku.
Ženi.
Jutru.
Sputaj nazor misli.
Nalete ružne.
Mrznost ugasi čoveka, kao košava nežne tratinčice.
Eto. Gologuz na hladnoj steni, ni galeb ne slazi.
Goca.
Valja o palanačkoj šmizli Goc i po koju napisati koju napisati.
U mojim tajnim spisima, imala je oznaku Rimljanka.
Valjda zbog Rimskog prava. Učila je i završila državne škole, sinovče moj.
Košarkaški klub ’’Hercegovac’’ je tada imao najškolovanijeg i najlepšeg ekonoma, u potonjoj Jugoslaviji.
Osta ona u dnevnoj sobi srca, konsinjera kluba,
Strikana tvog.
***
Šaptač mojih kolumna Mila Veselica, zdimila u Banja Luku.
Briga nju, koje je meni more krivo.
Kad se noć spusti i pusti ala sa Manjače na Banja Luku, zaboraviće Mila sve ovo
Gore napisano, što mi je šaptala, kao nekom lošem djakju. Daleko bilo.
Valja se kožunom ili bičanom kabanicom pokriti, dok mirno spava.
Zna ona, čuvaće je sa Manjače vuci, komandanta Milaković Veljka.
Braća moja, sa Koridora.
