Sve što ti govorim
Sinovac,
Učini mi se ponekad
Da neko drugi priča
Umesto mene.
Zvoca.
Čeprka po sećanjima
Kao ludi Lelin kokot
Krstan,
Nemilice,
Dok ne odsvira svoje
I za krestu zadjene,
Kriveći vrat.
Tebi se sve
Mili moj
Sve slilo u ušnu školjku
Dok ne prekipi
I moć govora
Zabrunda
Dosta je bilo
Dosta.
Svetli obraze
Kruno moja
Rodjena.
***
Kornjača sam
U oklopu Banovine.
Drug Spaso
Pokaza rukom da sednem.
Pokreti su izvršni,
Na meni landra vijetnamka
Ponte rosso
Trieste
Devedesetih.
***
Spokojstvo
Staklene bižuterije
Nazdravlja se pijanim svatovima
Na parkingu Banovine.
Dobrodošlica.
Ja volim Novi Sad.
***
Otvaraju se tapacirana vrata
Kabineta druga Spasa.
Ulazi nasmejani predsednik Vlade
Boško Perošević.
Boško je moj ispisnik
Sa Univerziteta u Novom Sadu.
Vedar mu je osmeh,
Podvučen crtom vladaoca
Ozbiljnost.
Strogoća.
Državni službenik.
Ja sam consinjere
Malog seoskog kluba
„Hercegovac“ iz Gajdobre.
Vukovi.
Vučijeg srca.
Ne zavidim ispisniku,
Naprotiv.
Zdravimo se
I lakše se diše.
***
’’Sjajni su vam „Vukovi’“
-reče Boško- ’’ pobediše
I ’’Vojvodinu’’.-
-’’Heroji… ostavili su
Srce na parketu ’’–
Ponosim se u trenu.
***
Kuca vreme sankcija.
Kuca doba zla.
Boško i drug Spaso
Traže način da se obezbedi
Gorivo za Toplanu u
Novom Sadu,
Ispred dolazeće zime.
Ne bi valjalo da radijatori
Ostanu hladni.
Baš valjalo ne bi.
Varošani Novog Sada su iz
Svilenih priča.
Varošanke svilene opute.
Salonske bonbone
Sinovče moj.
***
„Ajte sad vi o vašoj
Gajdobri… – smejući se,
Ustaje Boško.
Ode.
Nisam ga više video.
13. maja 2000. godine.
Ubijena je mladalačka
Vedrina
Mog ispisnika
Boška Peroševića
Na Novosadskom sajmu
Hicem pištolja u glavu.
Tamna strana sećanja.
***
Priča druga Spasa
Otrgnuta od zaborava.
„Naši košarkaši su čudo. Sve su zatalasali, pogotovo kad su ’’Vojvodinu’’ ponizili.
Sad je prilika, baš sad. Zaboli su prvi pijuk. Ima hala da se pravi u našem selu.
Pomoći će i država. Daće, ako budemo složni i pametni. Pomaže i izgradnju crkve.
Itekako. Narodu sve treba. Samo treba znati tražiti i imati ljude svoje.
Dobro ste i Motel skuckali, da se imamo gde skupljati…
Dobro… ljudski je. Omladini treba sport, a ne ulica. Izlaz. Budućnost.
I Boga vraćamo narodu. Nek se mole. Čestitiju da budu. Fala Bogu da je Mostarska bara velika.
Širićemo je i novi centar Gajdobre uspostaviti. Mobilisat’ ćemo sve naše vidjene ljude,
Koji imaju veze sa Gajdobrom, da pomognu. Privreda će doći sama od sebe, kad skockamo selo. Nego… Klub ćeš prepustiti Novici. Poslanik je. Pošten. Cene ga i ima ljude oko sebe i novac.
Prepusti ga dobrovoljno. Trebaš mi na drugoj poziciji. A i narodu našem. Sve da finansijski ispratiš preko računa Strugare. Natrčaćeš se , ako bogda… Nije se sa državom zajebavati , zna ona da hapsi one koji su kolebljivci i ništa ljudi… ’’
***
Nastavlja drug Spaso…’’nije mudro pevati četničke pesme u ova smutna vremena. Nije.
Trebao si stegnuti vodje navijača… ili je isto kao pre. U našoj Gajdobri, čim se ispili, odmah je vodja…
Svi odreda… A ti pamti za sva vremena i prenosi dalje, mi smo pobedili i dobili 45-e. Tako je to Nedjo.
Baš tako.’’
***
Zatečen sam,
Baš muški zatečen.
Sramota me nije reći
Tebi,
Ognjište strikanovo.
Mulim.
Šta bi drugo,
Limunada sam, čista boza.
Umirile se čipkane zavese
U Banovini.
Drug Spaso je pronašao svoju dušu
Ima san.
***
Ordonans Golub
Tihano vozi i klizimo
Kroz grad.
U šutki smo,
Ne bijeli moj posilni zuba.
Zna on šta je red
I šta mora biti.
Poželim da mi je njegov mozak
Na današnji dan.
***
Odnekud Lelana.
Gužva me na zadnjem sedištu.
Mazno šapuće na uvo
-’’Lijep je jesenji dan,
-odlazi da umre….
-Neka … sve što mora, neka ode. Ima dana u Boga…
Ne razmišljaj sivilom… Teško je tvoje breme .’’
Namiguje mi.
U ruci drži moje drhtavo srce.
***
19. oktobra 2018. godine u Master Centru profesor Mile Kekin,
Frontmen ’’Hladnog piva’’, iskulirao je
’’ja nisam vaš
Nisam vaš od glave do pete
Ja nisam vaš
Moji su dobili ’45-e.
Nisam vaš od glave do pete
Nisam vaš cijelim tijelom
Vrijeme je da se ljuti sjete da je crno crno, a bijelo bjelo
Nisam vaš
Nisam vaš od glave do pete
I serem vam se na nijanse
Znam tko je pred zid vodio djake
Nisu sotone punilli vagone
Već nečiji djede i bake
Ja nisam vaš.
Nisam vaš od glave do pete
Nisam vaš ma nek mi prijete
Nisam baš cijelim bićem,
Tako ću učit svoje dijete
Da se takvom ološu ne miče
Ja nisam vaš
Nisam vaš od glave do pete
Ja nisam vaš
I tako ću učiti i svoje dijete.“
Zbunjen sam tad bio
Mili moj
Postojala je mogućnost
Da padnem, razbijem se.
Herbarijum crno belog sveta.
Kao da je u vremenskoj mašini
Drug Spaso, reči upućene meni
’’dobili smo ’45-e’’,
Šapnuo Miletu Kekinu.
Čuda su moguća
Jesu,
Obiliću moj,
Mustro.
A ti vidi šta ćeš dalje
Prenosi s’
Koljena na koljeno.
