Budi ti meni miran (22) – sedmi deo

Blog Nedeljka Baćine

341

Eto kasniš na mudrovanje,
Snago moja,
Sinovče moj.
Zanele te fešte o feudu našem
Razne jade
I sabori.
Evo ti i jedna roditeljska za dobro jutro.
Ako piješ da je zaboraviš
Nemoj zaboraviti da platiš
Popijeno.
Budi gospodin i kad si pod šatorom,
Gde barut u vazduhu visi,
Nikad nemoj da mi sediš onako,
Odoka gde se zadesiš,
Hvataj ćošak,
Rano moja.
Ne poteži za čašom, ako kaniš voziti.
Ukopaj se u rov i čekaj.
Budi jurišnik, a ne domobran.
Kažu da je tehnika čudo, na petom kilometru zacvrči djavolja sprava , ako si pjan.
Drugovi plavi više nikom ne praštaju.
Direkt sa čengelama vode te u podrum „Plave zgrade“, ul.Dimitrija Tucovića br.2.
Hajde, na dvadeset prvu minutu našteli i krenuće pjesma.
Tako je.
Oslušni i trezni se bitango strikanova.

„Priča mi prijatelj
Sve iz prve ruke
Napunili stolove pelinom gorkim
Skužili ih frajeri i raščistili
Stvar.
Odveli ih na sigurno mjesto
I tamo složno i u dubokom miru
Popušili maru sve po pravilu
Ajoj, ajoj,
Pjevao je gozomorno zbor.
Samo nemoj,
Nemoj po glavi druže plavi.’’

Kud ćeš bolje i lepše trežnjenje uz Džonijevu pjesmu.

***

Lep je ovaj avgust 2021. godine.
„Sunce žeže, zapara je ljuta.’’
Naš feud se kupa u znoju,
Ne trepće.
Usukao se izmedju hleba i igara,
U danima Crvenih svetkovina.
Pomeraju se kulise.
Igara ima.
Ako ne bude hleba, nema veze,
Bar će preteknuti neka jabuka,
Dovoljno je da se propneš na prste i ubereš je.
Dijete moje.
Vlastela je na nogama.
Plan posete sitnim posedima, pravi se u hodu.

Zavladala opšta sreća, kmetstva do neba.
Aplauzi su na gotovs spremni.
Počasni ovi. Počasni oni. Crvene staze. Lovorike. Blebetanja do blebetanja.
Rodjo Radovan bi samo kroz kašalj zaključio.
’’Sve moj do mojega.’’
Ne bi Radovan tako olako lanuo, nego otelo mu se.
Zasvrbio ga život.
Teško se diše i samo ga ja razumem.
Ti ne moraš.
Pametniji si i od njega i od mene,
Al ’eto ipak si se dovukao
Na moju adresu da te smaram i urnišem.
Vidi bogati.
Baksuze jedan.
Oko moje…
Lep ovaj avgust, milina…

***

Ovo ti je Čelarevo.
Pritisni dugme, pusti play.
Ono ti je meštanka Lepa od Vujinovih iz Turije.
Zna lijepo objašnjavati
Da je petnaestak sveštenika tako moćno pojalo
I zborilo u čast svetog Ilije i naše dostojne vlastele.
Dostojna je sinovče moj,
Muko moja srpska,
Muko,
Valjda ćeš otići negde daleko.
Nad Čelarevom blede crveni oblaci,
Kao rukom omalani, u neku modru boju.

Rodilo se neko novo koleno.
Treće.
Sve je dalja Petrovačka cesta i Dolina heroja.
U fazi smo zaborava.
Srpska priča.
Dostojan, sinovče moj.

***

Tovariševo,
Hiljade znalaca gastronomskih veština greždi iznad
Uskrčkalih kotlića.
Svetkovina krkanluka, u čast Olimpijade kašika, kutlača, začina i bleje.
Jedan od profesionalaca ugostiteljskih čarolija, Knežević Jovica donosi mi na poklon
Bušnu kašiku.
Jedini pravi recept za mršavljenje i tesanje pozamašne količine kilograma,
Koje jedva nosim, uz pomoć štapa, je Jovičina bušna kašika.
Jebeš čoveka bez metar i po na vagi… smeje se Jovica.
Gledam ga i merkam.
Ne zaostaje za mnom.
Sve je više hleba za nas dvojicu , a sve manje igara.
Nemere se više, lažu oni koji kažu da mogu …
U nešto se udarati mora.
Dostojno, sinovče moj.

***

Mladenovo,
Oko kamere feudske televizije baca u gro plan moju dragu slikarku Paulinu. Slamka je u tutnjavi glasova,
enerije, pohote seoskih lovaca na srca.
Bili baš mogao, ajd nemoj!
Čim junače.

Vredne ruke žena iz Udruženja „Čaj za dvoje“, čista desetka. Koliko malo treba govorancije i obećanja
za prepunu sofru ića i pića u ime kneževa i knezova našeg feuda. Naravno klimoglavi trbuhozborci će aplauzom oduvati nežne plodove ravnice sa Paulinine slike. Ima se, može se.
Dovidjenja, do sledećih Dana kolonizacije.
Dovidjenja do sledećih seoba i konvoja.
Nijedna srpska ruka nikad zabeležila nije, jesu li to naši stari hteli da nasele tudje,
Sinovče moj, švapske pustolovine.
Niko nikad narod nije pitao ni za šta.
Pogotovo danas po prepunoj purpurnoj Sali Doma kulture , gde sve puca od sreće i ljubavi prema

Prvorodjenim perjanicima Zlatnog doba u kome živimo.
Sve bi bolje bilo kad bi došla Lelana.
Sve bi bolje bilo da je živ moj prijatelj Gavrić Milan, zvani Gavran.
Valjda bi imali sreće da se skupimo zlato moje kod Milke u „Zabranjeno starenje“.
Znao bi moj prijatelj Gavran da umoli „Sunce moje“ da sa podmlatkom grune zorli –
’’Oj, Miloše pobratime mio
Jesi l’skoro u Glamoču bio
Jesam brate u Glamoč išao
I staru ti majku obišao.
Obišo sam polja i brdine
Od Kupresa do Šator planine
Sve su njive, brate, uzorane,
Samo nijesu tvoje stare mame
Ni livada nje pokošena,
Kosa čeka, a kosaca nema.
Tužno drijema Glamočka dolina
Majka čeka da ugleda sina.’’
Raspevano leto u Mladenovu.
Dostojan sinovče moj.

***

Obrovac.
Pantelija je sveti. Slavi se već poodavno. Nikad se prekidalo nije. Obrovački Laloši sačuvali su vatru
svetkovine.
Ulica je Kralja Petra. Glavna. Pružilo se užičko kolo u inat svemu i svačemu. Lije znoj sa igrača.
Eksplodirao narod kao nikad do sada.
Draga ruka male od Kovačića na mom stolu ostavlja fišek svilenih bombona, kretoša, orasnica, ćeten
alvi….
Za Milu Veselicu licidersko srce, bez ogledalca.
Ima neka tajna veza Obrovačka.
Preko Majura do našeg Ofisa.
Dostojan sinovče moj.

***

Sećam se svega što me pratilo u životu.
Ono loše potisnem, ono dobro gajim i čuvam kao Anka svoje muškatle, sa prvim suncem aprila.
Trsi se svega lošeg.
Baci niz vodu , nek ga odnese.
Voda može sve.
Najviše da te smiri, kad krenu vrane misli.

***

Bila je Goca. Nagorkinja. Znala je lepo da spava, oslonjena glavom na moje desno koleno.
Moj posilni Golub nasnimio je lagane stvari za salonsku vožnju.
Putujemo ispred prvog pucnja zore nad ravnicom.
Do Kule pustarom, tek pokojni fazan prhne ispred farova.
Konvoj vojni.
Rat je u mom starom zavičaju, djavo da ga nosi.
Vojska je mlada i širom otvorenih očiju maršira, kroz buduću zemlju mrtvih.
Zaustavljaju nas.
Pružam šteku kratkog „partnera“, Golubove ratne zalihe za „ne daj bože’“
Goca se namešta i meškolji.
Liska.
Mače je malo i umiljato.

Filozofira kroz san –“i pušenje ubija zar ne“ -.
Ostaje mi da kažem baš ubija.
Drndavo stižemo do Palića.
Gladne oči snago moja.
Kad uletiš u prve ozbiljne novce, akastile, udješ u poslastičarnicu i naručiš tepsiju šampita.
Baš kao nekad Dragutin. Pojedeš par komada i opizdiš glavom u istu tu tepsiju.
Ne može se više, jedite oči, jeknuo je Dragutin, u restoranu „Mala gostiona’’,
Na čijem parkingu sa Gocom čekam bagažu iz Turske, komplet oprema za naše Vukove.
Vreme sankcija, olovnog neba, sivomaslinaste, šarene boje.
Godine u kojima je pobedila glad.

***

Posustao je mrak, sinovče moj,
Škilji poslednja zvezda, lajavica više jezera,
Bečim se na nju.
Ona treperi kao da djavole traži.
Iz daljine pratim dolazak kombija bele boje.
Neki likovi i žena jedna, izlaze iz njega kao u bajci sa hiljadu čudesa .
Dobro je.
Gordana me doziva da pomognem oko pakovanja.
Usporavam povratak, zamiče kombi.
Javka.
Pružam korak na vrhovima prstiju kao pravi „concinjere“, da preuzmem sportsku opremu
Za naše Vukove.
Od patika, zoknica, šorceva, dresova…

***

Nije kukavički sinovče moj,
Pametna glavo moja,
Nekad ništa ne videti,
Nekad ništa ni čuti.
Izmakni se u stranu,

Samom sebi na uvo šapni,
Ja nisam odavde.
Onako šmekerski,
Prije svitanja, mudrove moj.
Dostojan,
Sunce ti kalajisano,
Ko te napi….

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here