U malom prolazu od crkve Svetog Martina
do Spomenika Žeteocima,
nalazio se inkubator bistrih misli,
brzog odrastanja i ljudovanja.
Potom se spremno kretalo,
U sive zone socrealizma,
Zvane mozgare,
Gde se stažiralo,
Čekajući šansu
Za ugled i zvanje,
Znanje i bogatstvo.
Gajdobra.
„Što te pre zaćeraju
Od kuće,
Pre ćeš se čovjekom kazati’’,
Znao bi vrndov Nikola reći,
Zauvek zakovan za trotoar Nevesinjske ulice.
Nije mu se dalo da ode.
Većina je otišla.
Niko se nije vratio sinovče moj.
Neko od sramote,
Neko od prezira.
***
Posilni Golub
„zorom uranio, dvije sreće ugrabio’’,
Zajedno sa Bracom Vukovićem
Izglancao „miniku“
Sve se cakli,
Žarulja.
Valja krenut na put.
Novi Sad.
Banovina.
***
Oktobarska gibanja,
Početkom devedesetih
Isplivaše prekodrinci,
Šatro glas naroda.
Izmešala Služba karte.
***
„Oj Srbijo iz tri dela,
Uskoro ćeš biti cela’’.
Izbunariše nas šibicari.
Sinovče moj.
Jeka u glavi
Jeka.
I dan danli.
***
Spaso Komad je do predsednika Vlade Vojvodine
Prvi, uz koljeno.
Koljenović.
Majka „Majevica“ oduvek
Je bila kolevka levičara,
Za ideje ravnopravnosti,
Socijalne pravde,
Vrh odanosti sistemu.
Kao prvi čovek,
Nekad moćnog giganta,
U nomenklaturi vlasti
Mlade svezne države,
Isplivao je na krilima
Jogurt revolucije,
Sa verom u svetlu budućnost.
Oko levo, zadnje Jugoslavije,
Počet će da žmirka,
Namiguje,
Beči se.
To je Crna Gora,
Sinovče moj.
Desno oko je i dan danas,
Gde se zadesilo,
Srbija do Milivokija.
Nešto škilji,
Sinovče moj.
Samo.
***
„Neka svoga i u gori vuka’’,
Rekla bi moja majka,
„Neka i gore i vuka i svoga…
Teško meni bez mene..’’,
Sva sretna bi dočekala moja draga.
Kapric.
„Ma eto vas dvije, pa se preganjajte do zore,
Široko vam polje…
Odoh ja u zijan…’’
„Nek te djavo nosi,’’
Uglas dočekaše, obadve.
Sloga.
Mir.
***
Kad ideš vlasti na noge
Prituli se, sinovče moj.
Obično se na radost
I veselje vlast ne zove.
Nešto si zglajzao.
Nešto si lano protiv vlasti.
Jedino otadžbina ne zove.
Otadžbinu nosiš u sebi.
Neki kažu da titra,
Izmedju damara srca,
Ispod leve sise.
Bam, bam…
Neko je nosi na dlanu,
Nekom je u peti.
Od takvih vajde nema,
„ni uzorat, ni podrljat sa njim’’…,
Rekao bi mladji brat Zoran.
Na njih otadžbina ne računa, naša.
Plavušane moj.
Koji je to dan bio Žuta.
Ne sećam se više
Banovina.
Ulazim u veliku belu zgradu,
Mrgin vlasti.
Hvatam samokontrolu,
Ćuškajući nemire od sebe.
Na čelu Spasove sekretarice čomrga.
Kako joj beše ime, Žuta.
Zaboravih milo moje.
Eto.
Omanji kabinet,
Iz vremena druga Marka Kamenjara.
Mračilo.
Putujući karneval
Sivih nijansi.
***
Za dugim konferencijskim stolom,
Boje oraha,
Okrenut ledjima prozoru,
Sedeo je Spaso.
Čipkasta zavesa,
Tihano se ljuljala,
Odušak prohujalim vremenima,
Kroz lavirint tajni Banovine.
***
„Zvao si me šefe“
Njegova seda glava,
U klimoglavu.
Usta se ne pomeraju.
Nešto se u Spasovoj glavi kolesa.
Predeli i pritaje,
Petoletke i velike državne brige.
Moje ga prisustvo ne dotiče,
Strogoća na delu….
Stao dan.
Ćutnja.
Da mi je Šošana tu
I uhvati me za ruku
I strah da mi čuva,
Plešući na ploči
Letnje bašte u Gajdobri.
„Ko sunce što sja kroz dan
Ko mjesec žut što na nebu sja
Tako mi draga znaj izgledaš ti
Dok sa smješkom promatraš svijet.
Ne mijenjaj nikada svoj osmijeh blag
Čuvaj ga, on je sve što mi pružaš sad.
Ko jutra što dolaze zorom
Ko rosa što na cvijetu sja
Tako mi draga znaj izgledaš ti
Dok sa smiješkom promatraš svijet..’’
Drago Mlinarec i grupa 220.
Osmeh.
Ježim se.
***
Osmehni se
Strikanu svom.
Eto,
Sećam se i predem.
„Bez starca nema udarca’’…
Uozbilji se
Ajd dolje u Lelinu magazu,
Zaprti okročke, hladne pive
Da sa šegom skratimo dan,
Pile od sokola
Moje,
Malo i žuto.
