Budi ti meni miran (22)

Blog Nedeljka Baćine

415

Piši jadan,
Ovo što ću ti sad
Zboriti
O „Vukovima“.
Ajd polagano. Piskaralo.
Sinovac.
Tropar za Zrno.

***

„Igrali smo kao govna. I ja sam kriv. Sa ovakvim postupkom
Ne možemo da igramo košarku.
Izvinjavam se narodu.
Valjda smo nešto naučili i iz ovoga..
Bolji tim je pobedio.
Ovo je sramota.“
Sasuo je Nemanja Bjelica u mikrofon, posle poraza naših košarkaša u finalu turnira za odlazak na Olimpijske igre u Tokiju.
Poraz od Italije.
Beograd, dana 04.07.2021. godine.
Nemanja je sin Milovana Bjelice.
Sutjeska 55.
Zadnja pošta Gajdobra.

***

Kad su Rusi zaratili sa Japanom.
Crna Gora sa Starom Hercegovinom,
Objavila je rat Japanu 1905. godine.
Naši praoci su već odavno
Otišli na nebesko pojilo sa svom ratnom opremom.

Džeferdarima, sabljama dimaskijama, ljutim atima.
Da im se nadje pri ruci.
I ne dočekaše primirje.
Kraj rata.
Zato je u Nemanji toliko gorčine. Što ne ode. Daleko je Japan, toliko daleko, da se izgubio iz očinjeg vida.

***

Otac mu Milovan, na vreme, pre mnogo godina,
Odslušao sve semestre
Na Fakultetu umnih nauka
Univerziteta kod Spomenika.
U Gajdobri.
Seo na voz
I zapalio za Beograd.
Više se vraćao nije.
Zapatio je u Nemanji kalem gajdobranske loze.
Večnu „Blatinu“ i „Žilavku“.
Nešto jest.
Zato se kresnulo i otelo Nemanji.
Što na umu to na drumu.
Vrlina ili mana.
Ti odluči.
Sve zavisi iz kog ugla gledaš na tu zbrku.
Ili se sagni.
Pa računaj da će ti kad tad pući ledja od poniznosti.
Ili
Budi svoj, kud puklo da puklo, neka košta koliko košta.

***

Prve koševe za Mali stadion sastavili su majstori iz majstorske radionice Zemljoradnička Zadruga.

Nisu gledali na sat, dok su brusili, varili, farbali. Parola je „Mi smo mladi i volimo raditi“.

Sa putnim nalogom, uz rotaciju saobraćajne policije iz Bačke  Palanke, protera Milenko kroz selo traktorom „Fergusonom“ i „Zmajevom prikolicom, petotonkom, čudnu skalameriju. Lego na sirenu, sve pršti. Uznemiri se narod. Baš u to vreme, nešto se pogužvaše Rusi i Madžari. Nuto nevolje.

Zagalami baba Ljeposava „kakav je ono djavo, što Domaćin proćera“.  Odgovori joj Vule , + seosko spadalo i šeret. „Eno vr’ arterskog bunara, u centru, prave binu Ljeposava. Biva, doće Leka Ranković da održi narodu nakav govor’’.

Špiclov je Ljeposava, neda se prevarit’. „Kakav crni Ranković. Ne šprdaj se sa mnom Vule. Tito ga oćerao od sebe. Djavo ga nakantao da prisluškuje šta on sa Jovankom radi u sobi.“ „A šta to rade, što ne treba. Rade što i drugi pregoneć se preko kreveta“, odgovori Vule sa osmehom olinjalog lisca. „Samo ti bleji Vule, bleji… Kad te zbog tvog poganog jezika spuče u prdekanu, videćeš ti svoga boga i čija majka crnu vunu prede. Kukala ti jatka… Daj se u pamet i brini o svojoj penziji, da ti je ne ukinu, drug Tito ti je dao i Tito ti je jamit može. A dobro mi znamo kakav si borac bio i ko ti je svedočio za penziju“.

Brecnu se Ljeposava i krenu. Iza njene glave osta oblak dima, od prvoklasne nevesinjske škije, što joj je djever Damjan u kutiji za najlon košulje „Rudnik“ Gornji Milanovac, prošvercovao, ima dve efte dana. Podjarca se Vule svom žestinom. Govori iz njega Rubinov vinjak sa pet zvezdica. Govori iz njega par fraklića, na crtu dobijenih od Jovana šefa magaze ’’ Podunavlje’’ u Gajdobri. „Eto ti si borac bila, djavo te odnio u Veleške grede. A ko mi ovu kuglu zaždi u nogu, kod Trsta …“ Pipajući koleno Vule zaćuta. Ćute i drugi.

Vule je bio posilni komandanta i narodnog heroja 29-e hercegovačke brigade Vlade Šegrta, koja je jurišala i pokorila Trst.

***

Nije se taj majčin sin rodio, koji je nadlajao Ljeposavu.

***

Ni sada ništa bolje nije.
Sve je isto.
Čitli.
Tehnika je sve pokorila, bubice, softveri, frekvencije, portali.
Male i velike špije.
Ko je koga prisluškivao i za koga radio.
Narodu
Hleba i igara.
Dobra čeljad mog detinjstva Ljeposava i Vule.
„Viju vuci, grakću gavranovi“.

***

Konsinjere sam košarkaškog kluba „Hercegovac“.
Klipe rodile do neba.
Glave im druguju sa oblacima.
Onaj najmanji od dva i frtalj metra.
Sa brda se bolje vidi.
Podno brda
Lipsava ekipa Šešlije Jefte,
Samoupravljači iz Strugare.
Kurlajući balvane, guleći koru, krajčeći fosne.
Puca im kičma i rebarca
Od tereta života.
Jarane moj.
Nevoljni smo sponzori „Vukova“.

Meračimo se preko nišana.
Moli za platu.
Kuku nama do neba.
Miladin Šobić šteli žice na gitari.
Ugadja mojoj dragoj
Dok mi ona za zimu plete
Maveni džemper za vinograd.

’’Ponekad poželim da ostavim studije
I upišem neki zanat
Da budem pekar, limar il’moler
Da ukrotim struju i naučim da popravljam bojler.

Il da budem dimnjačar i donosim sreću
Da budem majstor za frule
Da pravim servise il’ duvam staklo
Ne morah na fakultet , al’mi se omaklo.

A zar ne bi bilo ljepše sad
Misliti na vinograd,
U ljubavi biti sa njime
Čuvati ga od zime.

A zašto ne biti običan, voljet male stvari
Zašto svako mora biti glavni
Šta to lijepo ima obraz upljan sa flekom
I zašto sa tugom gledam za čovjekom.

Čudio se meni drugar
Šta ima tu da mi smeta
Što on da bi bio bog i glavni
Želi svršit tri fakulteta.

Nastaviće se…

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here