Вања Калоперовић,
Кад се кретала улицама
Обреновца
Гибала је кораком
газеле.
Њена лепота осмеха
Разбехарала би дивље трешње
И јорговане плаве.
Зажмиркала би електрика из ТЕНТ
Док би липе поред пута,
Разбацале опојне мирисе,
Испред њених корака.
Не могу да се средим
И умирим
Док гледам сабах у њеним очима.
Мируј душо моја.
Све је само крупан кадар
Из сећања на Калоперовић Вању.
***
Вања је носилац авалираних меница
Издатих од стране
ТЕНТ Обреновац.
ТЕНТ је срце електрике Србије
Кад Он изда,
Моја Отаџбина ће бити на коленима.
Шуморна је бистрина облака
Кад се кану
Да на поверење ставе поштење
Упркос широким ветровима
Који адресе немају
Да оставе на миру тачке људске
Кад је реч била јача од новца
Кад је новац сврачије перо
Расперјано
По шеварима Саве и дивљег Дунава.
Добро јутро, Дрино, водо…
***
Печатимо дугачке хартије
Од вредности.
У печењари „Фантазија“
У нашем топлом ћошку
Ушће је финансијских трансакција
Мултилатералних компензација
И осталих новчаних чуда.
„Фикрет Абдић је за тебе мала маца“.
– Окуражен дирам Вању.
Одговара:
„Ајде бре друже, мала је твоја памет
За толику главу’’.
Неда се у слаткој офанзиви.
Смејемо се у дуету.
Живот је леп.
„За кандило увек зеру огња кани.
Ако каниш да кадиш, за срећу и живот дуг“…
Размудрила би моја друга Лејка.
„Већа ти је глава од газда Мићкове…“
Између два печата, опет ће Вања,
Ухватила је смејалица од срца.
„Није ваљда… у врзину ћу са тобом…“
Долази газда Мићко.
Седа за сто.
Гребе.
***
Наша работа је уоквирена. Слово закона.
Вања је ловац на ексонтну стопу.
Ја сам ловац за плате „Цапинаша“
На Стругари.
Мићко, власник печењаре „Фантазија’’
Ловац је на туђу памет
Све уме и у све се разуме
Унапређује капацитете ТЕНТ,
Искоришћеност површинског копа
Рентабилност рада Стругаре,
Свашта зна.
Шта свашта, све зна.
Као сваки конобар,
На линији професионалне деформације
Мићко је Мићко
На столу се тако лепо уздижу
Беле маргарете
Између облачака
Вруће јагњетине
Из Мићкове печењаре.
***
Мишо Панић
По деди, па по оцу,
Звани Перјар, из Товаришева
Власник је „Мерцедесовог“ шлепера.
Велика је то друмска крстарица,
Што господари путевима Србије
И успутним путељцима.
Његов сам посилни.
Момак за све. Потрчко.
Арњеви, гуме. Ланци,
Сва светла,
Чак и жмигавци
тачно време, психо деликт музика
Отпремнице, превознице, адресари
И остале кучине и трице.
Пукла љубав са Стругаром.
Тако им се хоће.
Тако им се може.
Сад са Мишом чупам угаљ
Из површинског копа „Тамнава’’.
Пегламо га пензионерима Војводине
Да се преживи
Од бура и олуја
После смрти самоуправног социјализма,
Нешто се тад слабо плакало за њим,
Тек после се ударило на велики лелек
Кад жути господари повукоше црту
Доцкан.
„После карања нема кајања’’.
Опет ће Лејка.
Сочно.
„Шта су ти ваши блокови за уметност
Моје печењаре. Романтика.
Код мене чисти ћумур из Ивањице пуцкета’’…,
Озбиљан је Мићко.
„Ајде бре Мићко, не дави, спреми људима
Нешто печења за пута и да се не охлади до Војводине,’’
Наређује Вања.
Мићко се нађе у послу.
„Јели му глава стварно мања од моје…
Ма већа је.. .’’ Тешим се.
На столу је нова бајка,
Судар „Смедеревке’’ и „Књаз Милоша’’,
Рушимо шприцере.
Мићко сатаром ломи коске. Људескара.
Шампион печењара тамо доље, испод Саве.
***
Минус је 26 на копу. Дах се леди
И звечећи удара на смрзнут угљенокоп.
„Грабуљар“ не престаје да копа,
Радећи свој посао без застоја.
Товаре се камиони. Све по реду.
„Добродошли комуњаре“, поздравља нас
Добављач Дарко Божић,
Из Вреоца.
У рукама су папири за утовар угља.
Рударимо за топлине пензионерских домова
Широм Војводине.
Дарко нас зове комуњарама,
Због Мишовог „Мерцедеса’’ шлепера
Црвене боје.
***
Време је за нову поклапалицу.
Дани су 11. и 12. децембар 2021. године.
Хвата се страх да нестане електрике из ТЕНТ Обреновац.
Заглајзали блокови.
Сви паламуди углас креште
„унутрашњи непријатељи, нато плаћеници, домаћи издајници..“
Да није тужно, било би смешно,
Драге моје шешељуге.
***
Чале заказа седницу. Владе.
Владалац дели пацке.
„Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше’’.
Однекуд ми познат глас
Разбија преостале сензоре чула.
Господар ЕПС Србије
У име свих рудара Колубаре
Шаље поздраве Владаоцу.
Наглув сам и тек понекој верујем,
Што ми се пентра на ушну шкољку .
И очи ме издају
Ни њима више не верујем.
„Будућност Србије је у нуклеарним електранама’’ ,
Преломи господар ЕПС-а.
Нисам више у вери сопствених сензора,
Глас је МИЋКОВ.
Ћурумџија.
Прасеће главе све са јабукама у кљовама.
Ландарају пут Војводине.
Ако икад пронађем Вању Калоперовић
У мојим старим адресарима,
Нагрдит ћу је.
Моја глава је мицрон у односу на Мићкову.
О памети да ни не говорим.
Мал је амерички сан за Мићка.
Од печењаре до нуклеарне електране,
Свака част мајсторе.
Мрсомуду.
Боље да више ништа не пишем
Ни да зборим.
Лејка ми послала музички запис
Нове Марчелове песме.
„Јеби га’’.
Ајд соколе мој, поведи,
На прескоке.
За Вању, Мишу , Дарка, мене и тебе
Ако прочиташ ову причу до краја.
„Јеби га, јеби га – завладало је „јеби га’’
Питаш човека где је кичма, он ти каже – јеби га
Па шта ћу сам, јеби га, ја један, јадан, небитан
Ја се ништа не питам, а мало сам и себичан
Тол’ко сам забринут да делујем ко безбрижан
Пљујем, ал’ тихо , па гласам исто, јер – јеби га
Ја би’ га мало рушио, мало и не би’га
Боље да се не мешам, боље све испод тепиха
Ево ти јуче, узми и јеби га
Ево ти сутра, узми и јеби га
Сву наду, све добро, о колено пребиј га
Тим осмехом болесним разболи све и јеби га
Ево ти народ, у главу јеби га
Док сања златно доба, узми и јеби га
Ако ја ометам, тај дивни, лепи сан,
Ћутаћу
Ево ти све, узми И јеби га
Јеби га, јеби га, јеби га.’’
***
Лаку ноћ, мили моји.
