Буди ти мени миран (28) – Богојављење

Блог Недељка Баћине

577

„На туђим сузама
Населише нас
У ове кућерине.
Нису то куће са алалом
Среће ту нема
Никакве.
Него
Богу се молите
Да што пре јакнете
И одете одавде.
Има света и живота
И на другим странама
Не савијајте се овде’’,

Знала би мајка рећи
У кући швабе Стефана Бекера
Невесињска 105.
Кућа коју је отац добио
Колонизацијом 45-е.
Породичне приче кажу
„на пушку“.
***
Богојављење
Отворена су врата.
Ударио месец преко лозе винове
На слиску
Плочицама ишараног гањка.
На зиду откуцава сат фабрике

Фердинанд Бехера из Оџака.
Казаљке неисправљене обликом свастике.
Туђе се не дира.
Са мајком
Чекамо да се отворе небеса
И жеље наше да крену
Према Богу јединоме.
Жеље су отргнуте из света
Дечије маште
Са могућим враћањем
У лепоту чекања
За неко боље време
Долазеће.
***
Мајчине жеље
Су одавно испуњене.
Црвене жабе комунизма
Престале су да креште
На завичајном небу.
Чују се звона
Са торња.
Храм светог Петра и Павла.
Синови њени
Нису се запатили
У кући швапској,
Заливеној туђим сузама .
Узочас их пролили
Негде далеко.
Око не допире.

До Франкфурта на Мајни.
***
Мој млађи брат и ја
Никад нисмо губили наду чекајући
Да нам се жеља оствари
Адресирана небеском сводилу,
Отац да нам се врати,
Који је спучио свој пртљаг
Тежачког живота
И отишао на пут без повратка
Негде пред Богојављење
Осамдесетих.
Са звезданог неба
Одговор никад стигао није.
Све је то сад
Далеко
Негде далеко.
Носталгија.
***
Тихано на прстима
Да не пробудим моју уморну драгу
Крадем се
На терасу нашег
Малог склоништа за птице.
Нека ми мирно спава
Моје луче.
19. јануар 2022.
Богојављенска ноћ.
Чепукам.

Сад смо једно.
Род рођени
Као пун нар.
***
Расцветали се знакови
Поред пута за небо.
Бистре се очи
Што прате мисли
Лековитих жеља
Да се зањишу луде травке
У питомини Србије.
Биће боље.
Биће боље.
Мора бити боље
Много година од саде.
Благословених
За једино што претече.
Отаџбина …
***
„На Богојављенску ноћ
Пеку се кестени, ломе се погаче
А венци смокава и прапорци се покаче
У предњој соби мог баће

То је већ навике моћ
Без слова, позива друштво се састало
Под истом иконом за црним швапским асталом
Што памти свадбе и даће.

Редак сам гост у старом крају
Ал’ знам шта мисле и у сну
Ех, и они мене канда знају
Јер чак ни припити ни да помењу њу.

Никад не причају о њој
А ја се не распиткивам
Укрстим политру и ноћ
И ту и тамо на тај крст се прикивам

Већ ме и Дунав претиче
Моја ме сенка спотиче
Ал’ ништа ми се тиче
И мало шта ме помера и дотиче
Сем можда ње.“
Ђорђе Балашевић

***
Склопише се небеска врата,
Над паланачким небом.
Ваљда, није било узалуд
Просут конфете жеља
По црној хаљини
Ноћи Богојављенске.
Чекаћемо.
Милодаре.
***
„Бог се јави.
Ваистину се јави.“

1 коментар

  1. Предиван текст, из душе!!! Све честитке, без премца овде до сада, управо, јер се осећа искра искрености не само-него баш потпуне душевности!

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here