Неверни облаци су као стршљени
Који јуришају равницом.
Роје се уз капље кабернета.
Застану,
Па пландују на орошеним маслачцима
Жуто стадо су.
Пландује и моја друга
Лелана,
Аналитика.
Много ми се нервира
Због избора у недељу.
За њу је то увек иста прича
Сарадња са српским националистима.
Никад краја.
Не пише се рејтинг за позобале године
Док се броје узмувани врбаци.
Троше се оазе,
Троши се моћна река Дунав,
Круни се залазак сунца
Над Ловренцом
И пролећни пој крекетуша
’’Добро… и то да чујем… ребарца ме
Боле…’’
Знам ја за тај јадац
Аналитико моја
Знам.
Утрнуле су светиљке Букина
Још од Броза,
Тако ти се пише,
Па ти бауљај предизборну трку
Од успомена до очаја,
Од очаја до успомена,
Злато теткино
Без рејтинга,
Made in Улица јоргована
Празних кућа
Црних рупа у глави
Ето.
***
Газиле су нове официрске чизме
Са новим блокејима
Дрчно и претећи
Мале мраве.
Временом излизаше се блокеје.
Праскозорје,
За господара са сунцем у коси
Наздравље нам било
Слобо, Слободо.
’’Нико не сме да вас бије’’
Свилени ме из потаје псује
’’Аветни се Радоване… Аветни будало моја…
Подметачина чиста. Без краља не ваља.’’
Пуне се аутобуси у мојој Гајдобри,
Ваља поћи на Газиместан
28. јун 1989.
Видовдан.
Силе добра повукоше ме за капурицу
’’Не дамо те Радоване… Назад… Не улази
У аутобус… Јок… чиста је магла
И превара…’’
Свилени умешао прсте.
Зна он.
Зна.
Уђе мој исписник
Спасоје Милићевић.
Оде аутобус.
Спасоје космополита.
Јеби га.
***
Мајкина је реч најтежа.
„Увек си био мимо људи… терс…
Кад додје куку и леле…немој
Ми се јављат за помоћ…“
„Нећу мајко,“ обећах.
Обећа и млађи брат
Заистински
***
Бубрег на жару.
Цврчи.
Тихо умирање српског национализма
Почело је 9. марта 1991. године.
Знам ја то.
Знам, као што све знам где је мука
Уплела своју пређу.
Садња кромпира у мојој Гајдобри
Уставна је категорија. Љубоморни,
Љутице и завидни ударише на шпрдњу
Ваздиго нас кромпир, дезире, њему
Хвала.
Сетује нас Милутин,
„Не бацај семе елиту у земљу
Док дупетом не можеш на њој седети
Бар сат времена , а да не озебеш“…
Околна села нису за то знала.
Каскају, паметни били.
Ми за Милутином и мудрим
Цојлом Лечићем. С поштовањем.
***
Рекла Служба,
Две су опције
Лајави Вук и црвени војвода Војо.
Бирај шта ти срцу драго.
Све на овалу.
Математика
Ћапи,
Черупај,
Чувај се кошчина да ти у душник
Не запну.
Чувај се
Папке да не отегнеш.
И од добра.
И од зла.
***
Српски националисти поражени су 9. марта 1991.
Фалио нам доскок.
Извараше нас мизерије и шпије.
Да смо грунули до краја
Рата не би било.
Свевишњим ти се Богом кунем.
Угасишмо наш траг у бескрају.
Тек тикве и тиквани почеше цветат,
Нагрнуше скакавци,
Побрстише тиквин цвет
И младост нашу.
Разапете су ми ноздрве
Од тешких сећања,
Док мотам „мачванку“
Једну за другом,
Потискујући у самоћи
Наше поразе, наш срам.
Грех моје генерације.
Лане моје.
***
У наставку записа,
Служба је шњирала господаре
Трака бесконачна је чудо.
Серија.
Мени у сан долази
Тарабићева шљива из Кремана.
Све ми је више ту. Уз мене. Брљави.
Молба мала,
Бар једно место испод ње
За записе моје,
Господо (тапкароши)
Акција.
Све за емоције и Џ.
Цуњам по Београду.
Чекам Свиленог.
Обилазим Дедиње.
Лакше се елитно дише.
Јованкина Бела вила,
Булевар Александра Карађорђевића 75.
Сад ту станује и дише Чале.
Понекад се запизди,
Понекад се закурчи.
Ја то не знам какав је распоред.
Радовану суђено да пизди.
Није ми Бог дао небеску силу
И моћ мача огњеног
Па да уселим мајстора из Гајдобре
(име му спомињат нећу
Бар на ефту дана.)
Процветала би моја отаџбина
Берићетом и осмехом
Увод у бољи живот.
(Бива мајстор је онај што је у мом
Завичају црвену са колена скидао
Надареном му белегијом. Скидао,
Наравно за опкладу. Бог тако хтео.
Гледао Радован, гледао. Очима
Својим, у хладу багремова, на задружном
Балашевом салашу, према Парагама).
Нема више мајстора. Нема.
Куца неки нови сахат за ово време.
Време чуда и зла.
Ајд Радоване ногу пред ногу.
Скитај.
Нагледај се Београда Града.
Чале је онај. Ти бирај који.
***
Шегачи се са мном Свилени.
Бирка речи да ме не помери.
Пита за трећепозивце српских националиста,
Из наше Гајдобре.
„Иструлила дуња…“ кажем.
„Каква дуња…“ не сећа се
„У фиоци.“ Меркам га.
„Хајде … подсети ме“,
Певам му зорли.
Згранута је околина
„Боли ме џоџар“, што би ланула
Тања из Беглука.
„Иструли ми дуња у фиоци
Мој је драги у Дражиној војсци
Чика Дражо моле те девојке,
Да нам пустиш на одсуство момке.
Да их пустиш бар неколко сати
Па их опет у планину врати.
Миле сеје, сад одсуства нема
Сва се војска на Хитлера спрема.’’
***
Зврчи „Нокија“,
Лелана у пуном гасу.
„Шефе, српски националисти су
Испод црте…“
„Нека – полагано.
Без краља не ваља…“
Свилени се загрцну,
Више овала пилећих крилаца
Ресторана ’’Графичар’’.
Цар.
Жаруља мала.
Та моја Тања.
