Буди ти мени миран (29) – Срећна српска (14)

Блог Недељка Баћине

461

Празничне искрице
Топлину сеју
Натапа се долама
Ускршњих дана
Не штеди се
Има се, може се,
Доброта Црвеног слова.
За све
Што се зове љубав
Од сванућа до сванућа.
Ако нас поноћ превари,
Отвориће се варошка врата
И нека незвана војска
Раскрчит ће улице и врзине,
Да нам у госте бане
Супермен из фрижидера,
Па док му буде воља
Нек затабана
По нашим малим животима,
Трнући
Празничне искрице
Без милости
Без памети
Баш.
Добрила.
Била је Добрила.
Никад лепша на реверу успомена
Док лутам
По њеним казивањима о завичају.
Мали призори из живота
У дружењу са лековитим травама.
Почне причу о теби.
Мерка моје покрете.
Залудни су моји празни погледи,
Пиљи.
Кроз прозор вире
распукли бехари
тамног јоргована.
Чуј, Добрила, ма где била…

***

’’Волим тог лика. Увек је имао плећа
На која се кад треба ослонит можеш’’,
Закључи Радован.
Бритка сабља.
Барба.
Ван је свих система
Нација и меридијана.
О великим и малим
Све до врха
Где се већ одавно
Упокојила
’’поштена интелигенција’’

***

На таласима „Лед Зепелина“
Фронтмена Џими Пејџа,
Међу првим кафићима наше младости,
Барба,
Нас уведе у загрљај западног света,
Учећи нас манирима
Нама непознате цивилизације,
Кроз кафе „Цепелин“.
После је све било потаман.
Палиле су светиљке
За излазак из подрума
Турбо фолка,
Шпартача лошег укуса,
Нарикача и дрекаваца,
Прочишћење.

***

Дошао је Радован,
на Барбин позив,
поводом пуштања погона
за производњу новца,
првог електронског рулета,
адреса урезана.
„Цепелин“ на Партизану,
Обичајна милошта,
Хепокова „лоза“
(предратне залихе),
Умотана у бели пак папир.
Привилегија
Уважених и одабраних,
Све са позивницама
Скројеним у облику цепелина,
Фон Барба.

***

На улазу, Радовану
Добро познато лице,
У цивилки,
Некадашњи пуб меког срца
Максо.
Брине о реду и миру у кафићу,
А шта би друго.
„Безбедност гостију је
Изнад личног интереса.
Гост је увек у праву,
Ако није безбедан
Пиши, пропало је…“
Широк је осмех код Максе.
Радован још зазире.
Штреца. Камени се.
Пружа му руку.
Лепа Наталија преузима милодар.
Оде лоза.

***

„Ово је Жељко из Мостара.
Певач. Добар.“
Упознаје га Барба
Са ликом стидљивог погледа,
На брзину побелелом косом,
Чврстог става.
Темељац.
„Избегао је. Од наше је феле,
Мрзи све што је рат нанијо и
Што нам је отео“… развукао Барба
Причу…“ А ово ти је српски националиста
Из мог краја.’’
Трже се уметник,
Певач.
Нелагода код Радована.

***

Тандрче и дрнда
Чудесно коло среће,
Вечити круг.
Почетак је увек
На циркусу „Колорадо“
Карике на марике,
Ко набије тај добије.
Бива на рулету
Ко убоде прави (број!)
Бива на карикама исто тако,
Ко набије праву (марику).
Чудеса господара хазарда.

***

Пружа Барба папир,
На њему је рукопис песме
Са радним насловом „Да ме није“
„Биће хит“.
„Јакако“.
Климоглав за столом.
Реч по реч.
Уместо „Лепе жене“ ваља отпеват
’’Туђе жене љубио’’.
Ваља оденути песму.
Дат јој пун гас.
Не сме да дими, тандрче, клапара,
Удахни јој живот,
Ухватит топлину
Као у „Грлици“, „Сипајте ми још један виски“.
Запечати је Жељко
’’Да ме није’’
Откад отишла си с другим
Имам жељу да ме нема
Мрзим свако ново јутро
Што без нас се порађа.

Нигде друга, нигде брата
Радост не куца на врата
Већ одавно ми се ништа лепо
И не догађа

Да ме нема можда нико
Не би заплакао за мном
У тој причи која траје
Ја сам заборављен лик

Али живот иде даље
Чудне разлоге ми шаље
Да на мало среће
Има право чак и губитник

Да ме није редом би
Све кафане пропале
Ком’ би песме певали
Ком’ би зоре свитале

Да ме није ко би те
Као очи волео
С таксистима кружио
Туђе жене љубио
Жељко Самарџић

***

Вучко има руку и око за камеру.
Најбољи је, бележи мени драге слике.
Оливера је претила и танковијаста,
Не пушта у летњем плесу нашег Жељка,
Он јој пева ’’Грлицу’’. Акастиле.
Плеше ли још Оливера?
Ђаво би га црни знао
И никог више није брига за то,
Можда Радовану,
Зеру.

***

Прегањање.
’’Ко нас Максо, издаде оне вечери у „Ловцу на потезу“?
’’Ко, па сви одреда. Утркивали се…’’
’’Баш сви?’’
’’Баш. Није било паметно у вуненим временима
Славит Српску Нову годину’’, јели тако’’?
’’Јесте, Максо’’,
’’Мустре сте били, онако’’.
Заталасаше се дивље лековите траве.
Небо високо, а земља тврда.
’’Ипак нас пустисте испред ’’Пандур бара’’.
Сачувасте нас од челичних ченгела Бате зверке.’’
’’Таман посла. Младу јасику треба
Савијат а не ломит.
Него кијамет,
Снег до грла.
Да заглависмо „Фићу’’,
Ко би нас погурао и чупао из снега’’‚
Насмеја се Максо, пуб, сад већ
Цивилног меког срца.

***

Успорава се прегањање
’’Него онај Цвајг, војвода… јели се
Икад вратио у Србију?’’
’’Ма какав војвода, Максо. Штефан Цвајг је аустријски писац.
Максо већ на пола приче о Цвајгу
Склопи очи.
Ухвати и Радована дремка.
Мирољубива коегзистенција
На рамену пензионисаног Титовог мурјака,
Савила се глава
Скршеног српског националисте
У покушају.

***

Пукла је зора на ’’Партизану’’
Прва јутарња граја врабаца
И глас гугутке.
Још су живеле у нашој вароши.
Слободно,
Мале птице.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here