Буди ти мени миран (29) – Срећна српска (16)

Блог Недељка Баћине

490

Посвећено Сари……

***

Била једном
Срећна нова 1998. година.
Била
Предратна
Српска.

***

Свилени гаче:
’’Волим тај наш главни град. Престоницу нашу.
Она моја друга, Жута, обичај има да каже:
’’Била сам жива док сам живела у Београду,
све даље пише се као дар од Бога,
Имитација од живота. Патња.’’
Отворена су чула.
Посебан шмек од моћи и ширине великог града.
Отворене ноздрве и оштрина кошаве са Дунава.
Шкиљиш на једно око, друго ужива у игри светлости
Шарених лажи велеграда.
Прегур’о сам четрдесете. Опасне године,
Кризирам на допу да још могу бити и не бити,
За било коју причу.
Бавим се естрадним гибањима.
Штанцујем ноћне сигнале похоте,
Као права дворска луда.
Ту сам уз скуте
Господара који грокћу… давај…
Преторијанској гарди господара,
Подгузних мува, зујалица и ројалица.
На крају феште рецитујем родољубље
’’О Србији национале
И све моје будуће и бивше драге ’’.
Мртва природа, воће на столу
На зиду клатно
Клај.. клај…

***

Најгори ми још гребу памет
Соколећи ’’напред другови’’.
Мени се осмехује мајчин јастук
Дремка,
Мрмљам кроз сан
’’Ма носите се у три лепе… пусти ме да спавам,
Моја драга’’.

***

Естрада ’’Таш’’.
Стакленац од ’’Џека’’.
Крчмимо немилице,
Мерачимо малигане.
Никша, Мирослав и душа моја од свиле,
Записала би Жута, у свом споменару.
Пребира се живот у вирцу естрадном.
Никша је широке руке.
Мирослав нас кињи, олајава ’’Џека’’,
Хвалећи ’’Књаза Милоша’’.
Попио је одавно своју Мораву,
Све са притокама.
Начео и језеро Тиквару.
Правим гнездо за сабирни центар
Будућих успомена.
Човек без успомена је усукани праз.
Јаловац.
Човек без успомена је градина без душе,
бескућник, дрндало, смарач,
Курва без макроа, градска сиротиња.
Шапуће ми Жута:
’’Понекад и мрак засија. Јаче од
ХЕ ’’Ђердап’’. Отрезни и освести.’’
Ја јој верујем.

***

’’Хало!’’
’’Ко је то ?’’
’’Добар дан, овде Мирослав,
Јели то наш друг Радован?’’
’’Ја јесам, Радован… а који си ти…?’’
’’Мирослав Илић, певач’’.
’’Ма зајебавај ти неког другог!’’
Прекину везу на броју 763-0…
Смејалица у просторијама Естраде ’’Таш’’.
Наложио нас Радован.
Дипламо своју причу.
Бермудски троугао.
Вани градња птичијег пролетаријата
Београдских врбаца.

***

’’Радоване, радовање моје…Свила је на вези’’.
’’Ђе си кућо стара, шта радиш?’’
’’ У престоници… блејачим… дишем’’.
’’Нека , нека.. Хоћеш скоро у завичај ?’’
’’Хоћу… а ти Мирослава отера ђе не треба, црни Радоване’’.
’’Ког Мирослава ?’’
’’Илића, певача… она твоја ’’Волео сам девојку из града’’…Ха , ха…’’
’’Оклен знам да ме он звао… помислих , неко се шпрда… са сељацима је тако,
Откад је света и века.’’
’’Ето нас за Српску нову, нашу годишњицу,…. буди добар домаћин Радоване…’’
’’Ти мене као помало…’’
’’Ма јок, него отиђи код Зорице у Мотел. Све уговори како треба. Зна она, све како то треба упаковат. Воли тебе, твој брат’’.
’’Ти то озбиљно. Од овог може да се рикне…’’
’’Морамо прославит’ годишњицу нашег страдања, да се мало и ми курчимо Радоване.
Ево ти Мирослава, да испеглате неспоразум.’’
’’Немој Свилени… срамота ме је, нагрдих човека’’.
’’Добро Радоване. Крени у акцију.’’
’’Хоћу.’’
Оде веза.
Радоване, радовање моје, душа моја.
Научио Радован,
Све воли одреда.
Делећи добро шаком и капом,
Како му се враћа,

Он зна.
Он једини зна
Цену паралелног живота
Контра пустахија који га киње
Годинама.

***

Причао ми је Саво Ђурица,
Кад успеју у животу, ова наша чељад, мозгоње из Гајдобре,
На питање одакле су, брецну се и пуних уста загаламе ’’Зар не видиш, јадо,
Из Гајдобре сам’’.
Ако се деси да нешто дробе, учине зијан, погреше политичку опцију,
Па зглаижу, знају рећи: ’’Ма што ме питаш, из Нове сам Гајдобре’’.
Још ми рече : ’’Запамти где сам стао!’’…
Оде. Кад се вратио упита ’’Знаш ли где сам стао?’’
’’Знам, код Нове Гајдобре’’.
’’Видиш мали, кад осване женско у Новој Гајдобри, одма’ ноге пружи према Гајдобри’’.
Велики човек и шерет, мој друг, Саво Ђурица.
Моја драга ме кори, каже да сам фијукнуо, будаласт био и остао.
Смејем се.
Она још не зна да говори истину.

***

Голубов трудодан,
Пали машину од ’’мерцедеса минике’’,
Да нам не буде хладно до завичаја,
Никша склон паду нас љуби,
Мирослав нас подиже из пакла ’’Џек данијелса’’.
’’Пеглај старим путем, Голубе’’ !
Дремка.
Кроз магле зимогрозице,
Испред сна,
Хватам Голубове импулсе,
’’Газда, може ли ’’Азра’’?’’
’’Може , Голубе’’.
Затрешта Џони…

Није важно одакле сам,
Све док знадеш куда путујем.
Дерало ме седам мора,
Горка кора љуте невоље.

То што броди не могу да превале
Човјек умије.
Мен’ се душо, од тебе не растаје.

Тамо гдје се вали ломе, остављају простор отворен.
Испада се врло лако,
Ал’ се зато тешко успиње.

Мој се напор разбија о стијене,
Хриди камене…
Мен’се душо, од тебе не растаје.

Тјерао сам све до краја
Ал’ слобода ти је намјера.
Црвено ме море сломи
Валом с твојих чарних усана

Богињо луда , што ме волиш
Узурпирана…
’’Азра’’

***

Крајолик швапских кућа.
Срушен свет туђег народа.
Крхотине.
Српски националисти, попут мене,
Корачају Републиком Српском.
Нигде корена.
Нигде завичаја. Нигде,
Камена на камену.
Хоће нешто да прсне у грудима.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here