Богољуб Бошковић,
Путујућа хармонија позитивне енергије,
Годинама темељише
Здраве мисли плутајуће,
Знаним и незнаним,
Позваним и непозваним,
Намћорима и весељацима,
Својом песмом.
Мало је херцеговаца у
Памћењима мојим,
Који су знали песмом зборит
И хармоником љубав писат.
Омакло им се по корену рођења
Да ћуте, да мудрују
Тако моћно уклесано
У стаситост,
Кабастост,
Лица са затегнутим струнама,
Влицама ко’ ченгелама,
Мрког погледа,
накурченост у току.
Отела им се песма,
Шкртарица.
Побегла у питоме крајеве
Републике Српске,
Од Дрвара до Бања Луке.
***
Боле, тај весели дугајлија,
Дечијег лица,
Осмеха усне хармонике,
Урастао је као млади дрен
у камен кресавац,
на весела поља
хармонике ’’Даллапе’’.
Једино маестро Боле
Зна испратити
Другу генерацију гангаша,
Која песмом покорава
Нулту тачку Старе Паланке,
Где пландује Црква рођења Светог Јована Крститеља.
Заорило се:
’’Невесиње моје дично
Без тебе ми необично’’.
Из недара утегнуте равнице,
Покреће се спокој и лењост живота.
Израњају врхови родних планина
Сњежнице, Вележа, Леотара.
Пуцају жиле на вратовима
Неодрођених синова
Златне Војводине.
***
Поглед ми је на левој страни,
Циљно нишани прекоокеанске Србе.
Хоће ли кренути?
Хоће ли нас знати испратити?
Њихова се зна
’’Шта се оно на Динари сјаји
Ђујићева кокарда на глави.’’
На срцу им лежи.
Само да грло крене,
На срцу им лежи.
***
Поглед шара на десно.
Загрљени прекодрински Срби
Из невесињске питомине.
Њих се не мора питат’,
Они већ уштелили песму,
’’Двије су се заратиле силе
Читав свијет и срез Невесиње’’.
Мој млађи брат Зоран предваја
’’Добар је, кршан у гласу …’’ дречи ми маестро Боле на уво.
Тутњава гласова,
Корен старог завичаја.
***
Једино се, а не тако давно,
Кад су липсавала Вунена времена,
На свадбама
Могло ’’скренути са пута’’,
Песмом национално трезнити,
Бити шта ти је запис у ДНК,
Од белог орла, до потомка српског.
Уколико би се пришуњала
Накав жбир, друкара,
Прави маестро, попут Болета,
Ударио би напрешито прелаз
„и сад опет свога вранца јашем
И у крчми крчмим своја стада,
Китим свирце и разбијам чаше
И проклињем девојку из града…’’
Из потаје
Се рађало србовање.
***
Данас је венчање
Два анђела из мојих записа,
Стрикановог јуначког кољена,
Бритке сабље
Плавушана Страхиње
И његове нежне изабранице
Бистрооке Саре.
’’Нек вам је са срећом дјецо…’’, рекох.
Кренух, хватати се
Хлада столетних липа
У порти наше светиње,,
Цркви рођења
Светог Јована Крститеља.
***
У Бачкој Паланци, 21. маја 2022. године.
***
Великом магу, весељаку
Маестру,
За мирну пловидбу
Позитивних флуида,
Болету,
Остављам у аманет,
Да следећи пут, кад се сретнемо, научи
Оно што ми сад на ум паде
’’Ђевојке у љетним хаљинама волим
Љубим их у леђа,
Миришу на смолу.
Мој је град добио луку,
Уље је на води.
То је, то је,
То је моја
То је , то је,
То је моја прва љубав.’’
’’Хаустор’’
Ето маестро.
До следеће свирке.
Бистро ти све било.
***
’’Одсутан си… заћутао си ?’’
Препознајем питање са усана
Моје драге.
Ко ће надјачат’ блок
Психоделик музике хотелског бенда
Туц туц.
Не умем да слушам.
Не умем ни да заревем,
Не умем ни да заиграм.
Зато умем да јој
Из цуга дрекнем на уво
Лекцију из српског национализма.
Зањихала се минђуша моје драге.
Љуљашка.
Уз причу о Моми Капору
’’Новинар:
– Да ли сте после свега остали националиста?
Момо Капор:
– Па то ми је занимање. Имам сертификат.
Такође имам Вујаклијин речник страних речи и израза где под националиста пише: Француска реч, значи родољуб, патриота, човек који брине о интересима свог народа. И наравно не значи да си члан земунског клана. Патриотизам, иначе нисам признавао за неку посебну категорију. То је обично ствар кућног васпитања, то је оно што те уче у кући, бака, дека, тата… Нормално понашање, да лепо кажеш добар дан, скинеш капу, уступиш столицу… није то никаква посебна вредност. ИЗДАЈНИЦИ су посебна ведност… ту мораш да се потрудиш и да ризикујеш свашта…’’
***
’’Ех, ти … филозофе…’’
’’Ех , вала и ти…’’
Надјачах децибеле
У великој сали хотела ’’Фонтана’’.
Прснушмо у смех у истом трену.
Баш као некад. Давно.
Кад смо зањихали
Зелена поља жита,
Нечег што се зове
Заједнички живот.
Под капом небеском.
Нас двоје.
