***
Радован прича :
(Шапнула му Лелана да не лаже).
’’Задавам ти божју веру
Овако је то било.
Стрина Сава донела капут,
Звани ’’ђубретарац’’.
Окрачао Лазу, сину њеном,
Наследјујем,
Милодар.
Пасент
Капут ’’ђубретарац’’, окер боје.
Имао је капуљачу
И накве пречаге, уместо дугмади,
Да се спутиш,
Ваистину, козачки си атаман.
Тако си се спучио
И крећи
У живот.
Ајде, снаго моја…
Ја срећан,
Хиљаду нога у гузицу
Од среће.
Мајка каже
’’Не ваља се радоват толико
На добру не слути
А добро нас
Одавно није снашло.
***
Шкртарим,
Такав сам по души,
Шкртац.
Курчим се са ’’дјубретарцом’’,
Хоћу да га сви сниме,
Лазов ’’ђубретарац’’.
Хоћу да сам фаца
Мета циљна.
’’Ловац на потезу’’,
Тамо је завичајна господа,
Клика,
Ушалтај се, мајсторе мој,
Лепи.
***
Ни Аврам ти помоћи не може,
На бајате ожиљке.
Птица ругалица,
Шошана, студентова
Летња девојка.
Ја блејио и слушао,
Она из великог града,
Граорасте очи има,
Мота „мару“.
Зајебава нас сељаке,
Из Гајдобре старе.
Мој Студент је воли,
Гине за њу.
Воли је,
Воли,
Воли.
***
У локалној гостиони „Вележ“,
(где женске ноге улазиле нису ),
На пола цугера,
Док будалимо,
Убедих после пете,
Да упрегнемо снаге , да се ухватимо пута
И кренемо,
У крчму
’’Ловац на потезу’’.
Дуг је наш пут.
Сручиле се проклете пахуље,
На Гајдобру стару.
Брекћем.
Правим пртину испред Студента
Свиленог , рода мог.
Јануар је.
Дугачак и охол.
Броји до 31 дан.
Улица је Петра Драпшина,
(битанге који напуни псећа
Гробља по Херцеговини).
Две смо луде,
Студент и ја
Посрћемо и ђилкошимо се.
Трну светла,
У салону лепоте ’’Тања’’,
Шминкерај,
Вредне руке шишкају,
У трећој смени.
Све одреда.
Око ње поља лаванде,
Да будемо лепи и миришљави.
Узме ми главу,
Ја сам двизица,
Она душа моја,
Метне ми главу међу ноге
И стриже
Полагано.
Чуперак је.
***
Тања је на веранди.
Пали ’’пал-мал’’ и маше.
Студент бауља.
Ништа не види.
Оста рука да маше,
Игра пахуља и светла,
Низ улицу Петра Драпшина.
Чуперко на веранди ,
Маше.
***
Кад уђеш у крчму
’’Ловац на потезу’’,
Хватај се десно,
Па лево.
Сто у ћошку,
Главу чува.
Ко то не разумије,
На вољу му.
Школа лепог понашања,
За све што нас чека у животу,
Мене неће,
А Студент има шансе.
Да се вине,
Тица ластавица.
Тастатура постојаности,
У опису радног места
Рајка званог Мона,
Здравка званог Цели,
Мија, незваничног шефа крчме
’’Ловац на потезу’’,
Рада , званог Шериф,
Вечитог резерве
И Лејкиног летњег друга.
***
Крчма је шипак . Шибица.
Оте се Студенту
’’Шошана је кратка у памет…
Врнула се у Букин. Са Аеродрома.’’
’’Бедак је ,
Бетега једна,’’
Тешим студента.
Слаб је и ломљив.
Гранчица је . Јасикова.
Тратинчица.
***
Пуна уста,
Кркамо,
Господари смо у крчми ’’Ловац на потезу’’.
Грува ’’Село весело’’ и Лепава.
На све четири стране ’’Од извора
Два путића’’.
Студент се мршти.
Шљуно је.
Умулио се нешто.
Његово је лице испосничко,
Поједоше га књиге,
Сто дана,
Сто јада.
Док смо се рвали са ’’какамоном’’,
Певушио је :
’’за који живот треба да се родим
За који судњи дан треба да живим
И којем богу треба да се молим
И коју жену треба да волим ја.
За чију љубав треба да сам срећа
За коју рану треба да сам бол.
На чијем одру треба да сам свећа
За коју жену треба да сам бол.
И никада нећу сазнати то
Куд води ме пут живота мог
За чију вољу све рађа се и мре
За чије небо треба да сам дуга
У чијој тами треба да сам луч.
За коју песму треба да сам туга
У чијој чаши треба да сам жуч ја.
За коју јесен треба да сам жетва
За коју слику треба да сам кист
За чије усне треба да сам клетва
За које гране треба да сам лист.
И никада нећу сазнати то
Куд води ме пут живота мог
За чију вољу све рађа се и мре.
За који живот треба да се родим
За који судњи дан треба да живим
И којем богу треба да се молим
И коју жену треба да волим ја.
Само произусти да је Гитар Бјелица,
Звани Бели,
Ударио о ногу у гузицу
Адолфу Дади Топићу,
Који се потписао на Љиљину сису леву.
-Дадо- .
После свега.
Брате моје.
Лепи
Вунена су то времена била.’’
***
А тамо негде, тамо далеко,
Рађала се Срећна Нова – Српска.
