Буди ти мени миран (29) – Срећна српска (21)

Блог Недељка Баћине

431

…Немој „Али“.
Али је повратак
На нови почетак.
Нови старт.
Али је ново трње успаваних ружа
Али је златно време
Иза сунца.
На крилима облака
Налетника,
Док чекаш где ће те изручити.
Немој Али,
Ни за живу главу
Јер свако Али
Храна је за колебљивце
И немуште.
У њиховим главама
Станује страх
Врана, препелица
И сиротих малих жуна.
Немој Али,
Ако за милог Бога знаш,
Прени се,
Нађи себе
У понекој песми о слободи
Буди соко
Буди горки цар.
Буди моравски вук
„буди мушко, мајсторе мој,
Крни шаком о сто и не вагај,
Не кмечи сине…“
Срдито ће Лејка,
Док је у причи контра свему
Па и самој себи.

***

Моја ретка радост
Путујуће позориште
„Ерцеговина експрес“
Несношљиви су дани
Прашњавог сиромаштва
У декинтираним сатима
Студентских ферија.
Нигде клетог динара.
Тих година
Кренула је нова говорна вежба
Само „дај“
Нико ни да зуцне „На“.
Поред Споменика,
Сенат мудрих згубидана
Заседа без престанка,
Пратећи благородно сунце,
Тражећи спас од туге живота.
Блеја летњих дана.
Блеја младих домишљана
Тражи се студенац
У вирцу бистрих потока.

***

Битан је трен,
Битна је жаруља у тами.
Кликнуло је.
Мудрујући сву ноћ,
Уз нишку дрину без филтера
И понеки додир лаганих порока
Осванусмо,
Са пуним заносом.
Формирамо путујуће позориште
„Ерцеговина експрес“.

***

У Сали биоскопа „Војводина“
Ни игла да стане.
Општа гурка.
По први пут у мом завичају
Тапкају се карте,
У размери један према три.
Гас до даске.
Забележила моја тамна
Страна поштења .
Никад ме издала није,
Није.

***

Скенирали смо
Сватовске обичаје,
Нашег прекодринског завичаја.
Прави позоришни комад
Увод, разрада, закључак,
Све са две паузе.
Бриљирају Мира Шарић и Зоран
Милановић – Бува.
Мира је тврда линија мудрости,
Зоран је огледало веселости живота.
Мени је остало неверно срце,
Да трепери као јасикин лист,
Изнад, на брзину написаног сценарија.
Моје мило дијете Фрунка,
Долива „Хепокову“ лозу,
Док закључујем
И лето зна имати
Своје лепршаве снове
Имат душу.

***

Нисмо опијени успехом представе.
Овације су за неуке и наивне.
Пише се нови јесењи сценарио,
Везан за новогодишње празнике.
Шлепам кроз причу,
Божић
И мали Божић,
срећну Нову Српску Годину.

***

„Неће моћи… рекоше важни и они мање важни
Дилбери из Црвене паланачке зграде,
У улици Жарка Зрењанина.
„Будите срећни да вас све не затворимо…“
Покуњени смо и пали.
Поражени каранфили.
И би печат за
„Унутрашње непријатеље, стране плаћенике,
Неподобне…“
Оста до данашњег дана.
„Ничија није до зоре горела…“,
Мудрује Лејка.
Ја то знам
И одавно ме брига није.
Баш.

***

Тог лета
Мој палац довео ме до Истре.
Побегуља.
Њишем се на отвореном и слободном
Нашем мору.
У галебовој ноћи, пуној милости,
На левој мишици,
Где спава тетовирани Вук,
Гнезди се једна мала плава.
Дотична Весна.
На гитари „Мелодија“.
Жице пребира Ливио Моросин,
Певајући песму,
Чије речи не разумем.
Нежни Истријани.

***

Годинама вучем један мали либар,
Где су записане речи песме „Море димбоко, небо високо“.
Веснине враголије.
Поздрав из Истре.
Мучим се са преводом
И тако годинама.
Одустанем.
Љут сам на самог себе,
Не умем да повежем,
Губи ми се смисао.
Ударила пламењача,
По зеленој чоји
Пролећа.
„Ово је мој закаснели поклон
За твој рођендан“, смеје се Мила Веселица.
Отварам коверту .
Нема ништа што личи на кеш.
Полигота је Мила.
Све зна. Поклон је превод песме
Ливија Моросина „Море димбоко, небо високо’’.

Са мном или без мене, вируј разулике ни (са мном или без мене, вјеруј да нема разлике) Још је рано и не мореш капити (још је рано и не можеш разумјети)
Нимаш мира у глави, а форши још те були (немаш мира у глави, а можда још те боли)
Пушти стати, ча је било је било (пусти стати / не говори о томе, што је било је било)
Ниш не мореш камбјати и у истем колу смо сви ( ништа не можеш промијенити и у истом колу смо сви) Море, море дибмоко ( море, море дубоко)
Гори небо високо сваку тајну позна (горе небо високо сваку тајну познаје)
Море, море димбоко Гори неби високо, све ће појти у прах, у прах (све ће ићи у прах) Све пасива, све устаје за нами (све пролази, све остаје за нама) И моје ће мисто ники други узеј (и моје ће мјесто нетко други узети) Гле на небу колико је звизди (гле на небу колико је звијезда) А јена од њих само за те гори (а једна од њих само за тебе гори)’’ .

Хвала Мила. Одлутах у безбрижне морске вечери,
на плажу ’’Златне стијене’’,
У Пулу.
Мила ћути. Прати моју одсутност.
Можда и зна шта би јој сад
Поверио.
Нека.

***

У задњих месец дана отишли су
Бардови глуме путујућег позоришта
’’Ерцеговина експрес’’ Мира и Зоран.
Отишли су негде далеко.
’’Море дубоко, небо високо’’,
Записао је Ливио Морисон.
Овог трена
Руши се облак за облаком,
Путујућег позоришта
’’Ерцеговина експрес’’.
Ноћ
Звезда падалица.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here