Не могу
Чудом да се начудим
Причањима из покретне читанке
Мога Радована.
Отворене су странице
Бележнице,
Које се беле као дечије сузице.
Криви ми се врат, напукао ми је рбат,
Сева ми у крстима
Прекор, као глас из даљине,
Мога друга Лејке
„Чувај се летње промаје,
Не јуначи се, покриј се и мају обуци обуци’’…
Оста ми у лобањи
Мало зрнце памети,
Вртуљак.
Скоцкала се тишина летњег дана.
Широка је прича.
Широк је и залив Багера,
Роје се зунзаре.
Богодари газда Чарде Рајко.
Дибидус сам у запису.
„Бог те створио за те мегдане,
Низашта друго…“
Годинама ми збори Лејка,
Зна бити досадна, зар не ?
Не.
***
Волимо да правимо празнике
Око ничега.
Не постоји разлог да се наврне,
Срећно ово.
Срећно оно.
Следе порције наглабања
Безбели.
Испорука на кућну адресу
Ко је кога
Ко је коме
Где је онај
Шта ће овај?
Круг се никад не затвара.
Пеглање до задњег динара.
Кратка форма слепила.
Рика из дамара мрака,
„где ове ту и догодине’’.
Све је весело и задригло.
Са столова капље холестерол.
Моча.
Подвукао слављеник црту,
Кукала му јатка,
Кратак је.
Приложна кутија пуна лажњака,
Празних коверти са „дођем ти“.
Све му присело у трену.
Чисто сумњам
да ће празноват’ и догодине.
Променит’ ће адресу становања
Из трке.
***
Паланачка Штампарија „Бранко Бајић’’
Поносила се
Својим трговачким путницима,
Који су својом виспреношћу
Запошљавали производњу Фабрике.
Најбољи међу једнакима,
Био је Рођо.
Комерцијалиста на терену.
То се данас зове менаџер.
Рођо је своју, државом прописану плату,
Зарађивао за један дан.
До краја обрачунског месеца,
Вртеле су се његове отпремнице,
Налози, фактуре
На обрачунске листе,
Других, мање успешних
Трговачких путника.
На крају месеца
Колач се није делио на равне части.
Рођова кашика била је велика.
Она највећа. Скоро к’о кутлача.
Процветао посао у Штампарији.
Штанцају се картонске кутије,
Штампају књиге,
Пакују обрасци, налози.
Бирократији никад доста папира.
Никад.
Тутњи се и удара у три смене.
***
Кад је зарадио
Први милион оних динара,
Направи Рођо славље,
У ресторану ’’Мостар’’, Нова Гајдобра,
Код Газда Ђуре.
Летеле су новчанице,
Као лептирице на шкиљаве светиљке,
Широм кафане.
Пукао је џак пара.
Јутани.
Дебелогуза Сока
И сисата Бранка
Добро су се опариле,
Те вечери,
На суво шкрипећи,
Песму коју је Рођо волео,
Уз јецаје Пекијеве хармонике.
„Ја сам био пук сирома“
Ја сам био пук сирома’
Сиромашна кућа
Сећам се тог дома
У тој кући малој
Замисљ’о сам тебе
Ја сиромах, лепотицу
Да имам крај себе
На пола пута ми смо стали
Среће нисмо ми имали
Богаташу су те дали
Растала се једног дана
Испод грана јоргована
Лепотица од сиротана
Некад желех парче хлеба
Данас имам више
Него што ми треба
Од кућице мале
Ја направих дворе
ал’ без тебе у њој свићу
све тужније зоре.
Знам да сада свега имаш
Сребро, бисер, злато
Ти од њега примаш,
Ал’ срце је твоје
Сад сломљена грана
Сва задрхтиш кад се сетиш на твог сиротана.
***
Великим пешкиром за плажу
(украшен јеленима који ричу),
Газда Ђуро је брисао зној са чела веселника,
„Народе, само весело… весело…“
***
Негде у праскозорје,
Врли чувари јавног реда и мира,
Спучише Рођу,
Одводећи га у Плаву зграду,
У улици Димитрија Туцовића бр. 2.
Дојава је била јасна,
Славио се први дан,
После Српске Нове Године.
’’Танки докази. Танки.’’,
Закључи адвокатски маг,
Апро из Новог Сада.
***
Почеле инспекторске лоле
Да чешљају Рођине папире
У Штампарији.
Лако се све направи,
Штела је штела,
На теби је да доказујеш
Да ниси крив,
Систем се системом брани,
Такозвана ’’злоупотреба службеног
Положаја’’.
Заглави Рођо у Митровицу.
Сунце ти калаисано пољубим.
***
Управник Триво
Заволео је веселника Рођа,
Који постаде један од уредника
Затворских новина ’’Нова будућност’’.
Родјо је почео да пише и колумне,
Баш као и ти сад.
Робија са ситним привилегијама.
Трива је волео да додје
У госте ловачком удружењу ’’Јелен’’,
Из Гајдобре,
Где се опуштао уз лов
На златне фазане,
А богме и понеког срндаћа,
Срне су биле мирне и под заштитом.
***
Након часно одлежане робије,
Рођо је дигао руке од било
Каквих прослава и бизниса.
Мануо се у страну,
Имао је јако трпило.
Они што су бекријали
На његов рачун
По старом српском обичају,
Избегавали су га
Као да је не дај Боже кужан.
***
Кад је демократија
Банула на врата
Нашег лепог места,
Живно је и Рођо.
Коначно је могао да отвори
Онај прави штек.
Заблистао му је осмех,
На горке плодове
Из бившег живота.
Онако од срца.
Омаче му се
’’Добродошао вам Рођа сељачине,
Нема више џабалучине’’.
Испод поклопца
Блеснула је црвена књижица,
Све са српом и чекићем,
Успомена на Штампарију ’’Бранко Бајић’’,
Задња пошта
Бачка Паланка, улица Веселина Маслеше бр. 49.
***
Лепо неговане руке, сад већ чисте,
(по Констрактином рецепту)
Господина Рође,
Заграбише жуто,
Звекет,
Звец звец звец….
