Имам неки стари стони календар.
Леснина, подвучено жутим.
Та незаборавна Власта
Са презименом, које се завршава на ич.
Ћ као ћувик
Избрисали су словенци за сваки случај,
Квачка у измаглици Српства.
Даљине, пусте даљине.
Још волим Власту,
Овако офуцан и стар,
Немогуће досадан самом себи,
Професионални смарач.
Још волим Власту,
Из разлога последњих откуцаја миленијума,
Мрене на очима двадесетог века,
Испод радара црвеног хоризонта
Честитала ми је Срећну Српску Нову Годину,
Док је Гајдобра прангијала две ефте раније
Умивена и утегнута
У иње огољене историје.
Маргине.
Спасоје ме саветује
Да Властин календар макнем у фиоку
Да се душмани поданичког срца
Не досете
И шпијају тамо где не треба.
Још волим Власту
Док ниже заједничке капи весеља
У хотелу ’’Слон’’
Листајући свежу ’’Младину’’
Упорно понављајући
Да мој Председник
Цитира Мусолинијеве говоре тридесетих
Испраног мозга.
Зајунио сам
И ни макац даље.
Не попуштам ни за јоту
Због човека са Сунцем у коси,
Слобо, Слобо, слободо.
***
На столу Миле Веселице
Стони календар Инвалида рада Војводине.
Календар је као омашком,
Склон вечитом паду.
Пребирам датуме црвених дана.
Мила се зна веселити
Нерадним данима,
Навика из самоуправног социјализма.
Баш тако.
Мени је свеједно.
Црвено ми слово на сваком датуму,
То Милу нервира до коске
И неће да разуме
Што се бечим
На њен стони календар
На коме датум Српске Нове године
Није под црвено.
Нервира је моја тврдња
Да ћемо за нашег земана
Славити кинеске нове године
Године пацова
Године мајмуна
Године змија
Године кера
ЈБГ.
***
Увесељава нас варошка власт.
Ока нам неда отворити.
Паланачке шатре.
Шаренаде.
Џиџа миџе светковине.
Брига за пук и околиш.
’’Весели се мили роде’’!
Страх од сивила живота
Разгони се панађурима
Од игле до локомотиве
Од котлића до котлића
Од куглофа до књижевних вечери
Лепе очи
Прате уздизање свести
Широких народних маса
До
Последње перути у коси Црвене Зорице
Легендарне крешталице Дунавског бала.
***
Златан је дан
Златна је нова фарба без хидрогена
На Шошаниној коси.
Златна је њена нова фризура сврачије гнездо.
Златно је доба
Које нам прворођени трпа у главу
Златно је теле
Које носи Србија.
Златно је праскозорје са моје терасе
Кад се проспе по крововима
Наше златне вароши.
Златна је прича
Коју ми мој златни Радован прича
О једном златном пару
Из моје златне Гајдобре,
Који је укачио златну позивницу
Од златне паланачке власти
За златну свадбу.
Елем
Злато теткино.
***
Радојка и Митар
Прегураше педесет година
Живота заједничког.
Није им шљеме куће,
У Невесињској улици,
Већ у некој другој
по лепоти сличне њој,
Мада ни за живу ватру
Нећу рећи о којој улици је реч.
Није згода.
***
Обрадовала се Радојка
Намргодио се Митар.
То се зове укрштање путева
Сукоб интереса и погледа на свет.
Фркће се ћутке.
Ништа необично
Ћутањем се најбоље испричају
Барем задњих тридесет година.
Ето и сад пред златну свадбу
Кад их власт утефтери
На златне позивнице
Неки упорно тврде
Да нам власт више није народна.
Нечија јест.
Погури се и не гаси трпило.
***
Митар у својој соби чита Марксов „Капитал’’,
Радојка у својој мањој соби
Чита старе бројеве „Базара’’ и ’’Практичне жене’’.
Митар се још пали на Дорсе, Дилана и Азру,
Радојка ужива уз Едит Пјаф, Џенис Џоплин и
Здравка Чолића.
Митар чека од деце разгледнице из
Далеких земаља.
Радојка зна укључити Вибер и сита се
Напричати са њима.
Весела Радојка и Митар мргуд.
Кренуше чарке између велике и
Мале собе.
Брачна криза у току.
Криза на граници спржене земље
Рат уживо само што почео није.
***
Немој да ти наум па’не да ми у собу уђеш!
И нећу, да знаш !
Наивно мислиш да ме је брига за тебе.
Не мислим ја ништа. Хеклам и без тебе.
Изгледаш ми као рам без Паулинине слике.
Дабогда те промаја убија.
Вратићу те одакле си дошла.
Бољу нећеш наћ’ офуцана ленштино.
Да ми је твоја глава да се одморим на трен.
Битанго, горег нисам могла изабрат’.
Немој ми рећи, стани на вагу пукнуће.
Баздиш цео живот на шкију и бачву.
За тебе сам седмица на Лоту.
Данима не излазиш из фрижидера, несрећо.
Рећи ћу те мом младем Брату да те намршака.
Ја ћу те рећи деци кад дођу за Српску
Нову Годину да те се одрекнемо преко
’’Недељних’’ и других новина.
Нећеш. Нећеш. Ти мене волиш највише на свету.
Не волим те више.
Волиш, волиш, магаре моје.
Јок, од сутра причамо само службено
И то по службеној дужности, службеним
Језиком.
Широко ти било поље, Лаванде.
Поцепај ту позивницу за Златну
Свадбу. Нећу да ме брукаш пред
Целим светом, испичутуро једна.
Нека је јана. Хлеба не тражи.
Тајац.
Примирје.
Зна Митар за јадац.
’’Ћуд је женска смијешна работа.
Не зна жена ко је какве вјере,
Стотину ће промијенит вјера
Да учини што јој срце жуди’’.
***
Митре, зашто Здравко Чолић никад није
Певао у Гајдобри. Бар ради фамилије.
Сувише је мек за Гајдобру. Фенси. Знаш
Какви смо ми. ЈБГ.
Тако некако. Ваљда. Чежња. Послала ми
Наша Јасна његов спот. Послушај:
’’Донесите хљеб, донесите сол
Најбоље вино за овај стол
Донесите смијех, хиљаду пјесама
Бар
Донесите себе мени на дар
Донесите хљеб, донесите сол
Донесите пјесме о мени и њој
Ту причу о срећи, ту предивну лаж
Да љубав ти врати то колико јој даш,
Нек’ ми буде награда
Кућа пуна народа
Животе мој, подари ми глас
Пјесмама да загрлим вас
Донесите хљеб, донесите сол
Сви предивни људи за овај стол
Пјесма о њој нек’ се пјева углас
Нек’ врати ми слике кад сам имао
Нас
Нек ми буде награда
Кућа пуна народа
Животе мој, подари ми глас
Пјесмама да загрлим вас
Донесите хљеб, донесите сол
Најбоље вино за овај стол
Донесите смјех, хиљаду пјесама
Бар
Донесите себе мени на дар.
***
Лаку ноћ Митре. (глас из мале собе)
Лаку ноћ Радојка.(глас из велике собе )
Волим те дјаво те не однио. (глас из мале собе)
Волим и ја тебе, а шта би друго. (глас из велике собе)
Трже се Митар и поче. Пребират
По годинама живота.
Кад је последњи пут рекао Радојци
Да је воли.
Никако да се сети.
***
Заспаше нежна срца
Потомства из Невесињског луга
Зри лето
За два раба божија.
