Увек после прве намршти се Радован,
Потом се потресе
Из темеља,
Весели.
Рука сама крене за другом,
У лету је хвата,
Трећа се кибицује,
Хоће неће,
Хоће,
Настави причу
„кад су ти џепови пуни
Лако се разгаћит
И посве накурчит.
Нико ти вала раван није
До задње тачке манитања.“
***
На столу хиљаду ђаконија
Спремљених Дујином вештом руком
Иза скривеног малог шибера,
Одакле долазе мириси
Завичајне кухиње.
Све пуца од лепоте живота
И похоте,
Да се утоли глад и жеђ
Онако господски
Цинге цанге
За све паре.
***
Уз чашу суђеницу
Најлакше крену успомене.
Пиркамо у тихи пламен испод пепела.
Наместила се прича
О последњем српском добровољцу,
Солунцу,
Ђеду Данилу Говедарици
Из Невесињске 103,
Задња пошта Гајдобра.
Са сетом, отме се понеки смешак,
На врдаве дане,
Проведене испод кошћеле
Са ђедом Данилом.
Кошћеле су херцеговачка верзија
Босанских дрењина.
Мале три тачке… Разлика,
Из дрењина потече најбоља
Ракија на свету.
Из плодова кошћеле,
Тек понека суза
И жал за старим завичајем.
***
Слике са ђедом Данилом
У вртлогу,
Облећу око нас
Виле и вилењаци.
Нагоне на песме,
Које је часна старина
Певала од Калиновника,
Гинући на Церу, Албанији, Крфу,
Кајмакчалану.
Кликтало се у јуришима Гвозденог пука,
Кад су живи завидели мртвима.
***
Кренух Ој, Војводо Синђелићу…
„Удри рођо, све ти здраво и весело
Било. Груни Радоване, све око
Тебе колало и певало“.
Мук је.
Тајац прдомаховине.
Накотили се пуноглавци и
Климоглави трбухозборци.
Испод латица
Љубичице беле и плаве.
Броз је та цветача,
Од сто и кусур кила.
Клати му се слика више шанка
Зимске идиле, из лова у Карађорђеву.
Дивљи вепар испод десне ноге.
У левој руци му пушка ловица,
Beretta 690 field.
Мета навођена,
Арлаукањем доброг народа.
Около снег. Тужне јасике.
На глави му шешир
И перо од пауна,
Поклон радничке класе из „Меркура“.
***
Незванични шеф крчме, Мијо, исколачио
Очи. Филџани, све са ибриком.
Не збори.
Неће га речи.
Љутило пршти, уз убрзану дрхтавицу.
Хоће да прсне напола.
Да нас зашутека.
***
Устаде студент мој Свилени,
Бог му сваку срећу дао,
Збуни муњене и оне кратке у памет.
Искочили осигурачи. Цркли агрегати.
„Само за Шошану“. Клати се. Чворновата
Је сила. Потече из њега топлина,
Љубавна о кишама, Мостару, Светлани
И још неким мени непознатим. После
Сам укапулао све одреда.
***
Никад сазнат нећу, јели присутним
Било црње мене слушат како ревем
Песму о Војводи, или, слушат како
Свилени рецитује и душом се игра.
Онако олако.
Никад сазнат нећу,
Сто година да живим.
Страх.
Тако се зове данас.
Модерно „убише ме стресови“,
Од српског родољубља,
Од нежних Периних стихова
Између капи „Мостарских киша“
***
Ћушнуо би себе самог у страну
И крнуо шаком у челенку
Да сам тад знао,
Да ће се покренути жабокречина
Страха од слободе
Присутних људских ресурса
У крчми „Ловац на потезу“.
Добри Бог је
Одлучио да Свилени и ја
Напрасно одрастемо,
Чупајући нас испод покровца
Црвене боје,
На који је падао снег,
Сипајући као из рукава.
Назочас и наопако
нам било.
***
Отворише се врата крчме,
Упаде мурија,
Максо и Саша.
Тајац је у трену.
Затеже се мук црвене линије.
„Закључај“, наредише.
Незванични шеф Мијо
Брже боље окрену кључ.
Шкљоцну.
Двапут. За сваки случај.
***
Радио Београд,
После поноћни програм.
Оде ђед Данило небеским другарима,
Солунцима.
Оде Гвозденом пуку.
Уштели проверени рокер са плоче
Летње баште, Рајко, звани Мона,
Скалу без шумова,
На лампашу „Радио Космај“ песму:
„Сад кад сам дошла издалека
Пружи ми руке, реци да ме чекаш
Долазе тешка, тешка времена
Ти знаш.
Долази зима, дуга и хладна
Затвори врата, упали ватру
Пада први снег.
Долазе дани ледених киша,
Нечије лице губи се у магли,
Долазе она наша ћутања
Ти знаш.
Низ пусто поље у мрачна јутра
Моје хладне руке
Дуго ће да те траже
Ако ме волиш остаћеш уз мене
Ти знаш“.
ВИС „Сунцокрет“
***
Хоће неће сузица
На пола пута је,
Кажу
Да она капне,
Кад је најпотребније.
Страх да потера
И храброст да покрене.
Кад би могао да јој шапнем,
Да је време да се сети
И разбије мучнину,
Утрнулу у мраку
И притисне штекер,
Светлом да најави фајронт
У крчми
„Ловац на потезу“.
