Намигну Жута Радовану,
Лева клапна ћерања,
Ајде Радоване, радовање моје
Крени. Пукнуо је нови дан.
„Кораци су у несигурици
Трескају мишићи. Бап.
Памћење за следећи век
Новог миленијума. Паучина лети.
Лети.
Време које живим дар је од Бога.
Претекло се сваког новог јутра,
Погасиле се светиљке небитних сећања
Измудри се после на фатове,
Кад се замудати,
И кад ударити знаш
Аргументом из рамена
Ковертом у главу
Уценом
Блејом широких лажи,
Што се њише од увета до увета,
Све у своје време,
Па и у ово са хиљаду нијанси.
„Рођо, пут под ноге… Пали.’’
Какав живот.
Бре.
Мали смо.
***
Прекида се топла купка
Леденицама увреда ћутећих
Од камена стесаних послушника
Одахнули су.
Собичак за испитивање.
Зидови обложени вриштећим тапетама.
Прозор који упире у летњу башту,
Омалан млечном бојом. Мрачило.
Мала капсула за свемир.
Жута светиљка спуштена до стола,
Дрхти од страха. Опомиње и прети.
Свилени мој студент у ставу је мирно.
Не помера се.
Замандали незванични шеф крчме. Врата.
Оде нагузичке. Не могу да ухватим лица
Органа. Ту су. Куцкање оловком.
’’Ајде ко вас је заврбовао..’’
Ћутка. Мрмот. Празно поље.
’’Ајде… да се време не губи.. Причај.’’
Шкиљава светлост у мртвом оку. Крвари
На црти предаје.
Поново испочетка.
Извлаче се подаци из мог ЈМБГ.
Припремни период чамотиње.
Једва дишем. Прекиди.
Цирка страх у слепоочницама.
Где ми је срце, мајко моја !
***
’’… Не издај…’’ завршава реченицу ђед
Данило. Добри наш Солунац. Ходајућа мудрост,
Два пожутела херцеговачка брка.
Мала лула од трешњиних рачви за великог човека.
’’У памет се дјецо, само напред, нема назад.’’
Отаџбинским причама вежбао би наше
Вијуге, пратећи хлад кошћела, па би
Нагло заћутао, чекајући следећу згоду
За људикање.
’’У памет сам ђеде’’… ,понављам у себи
’’Нема ни предаје, вала ни издаје.’’
***
’’Аветињо. Поред хероја Саве, Коче,
Пеке, Влада Шегрта па и Драгице
Правице ти блејиш о војводама…’’ штекће
Бркати пандур Саша. Токмак сам,
Шутило. Ландра светиљка. Лисица
Сам невесињска. Шњувам. Околице.
Воњ собе разара ноздрве барутним
Честицама. Крај рата долази на пролеће,
Увек тако. Изврћем мисли. Борим се.
Жуте осе слетише на очне дупље.
Мртве су очи. Гној ударио. Прсну све.
’’Не дај се Радоване… Ко их јебе..
Не издај …’’ Буди мрц. Буди два мрца.
Нек лелечу и кукају. Брига те баш.
Одлутај. Зачепи брњицу. Затреси
Клепетушу виноградарску. Отпочни
Симфонију за три чворка и три веселе
Грлице. Мушко буди.
***
Паде Свилени. Шутнуше га ногама. Стојим
Још. Кидају ми се удови. Лете делови у
Небо. Зврчи хеликоптер, расипа со на
Располучене утробе. Прште погане
Псовке. Мрак је даждевњак. Вршљају
Домаћи љубимци и голубови ремери по
Љутим ранама.
’’Неком ће се вечерас најебати мајке
Мајчинске и оца очинског. Све са
Црном пређом..’’
’’Немој пасти’’. Трпим шакетање.
Плексус стење. Темељац сам. Сикће
Љута гуја о Светлани, Пери Зупцу,
Гагарину, Рилкеу, Де Голу… Посебно
Запенише око Цвајга. Вриштећа
Октава до неба.
Бива да је Цвајг тајно име за
Избеглог невесињског војводу, који је
Уз војводу Кента главни за Европу.
Момчилова крила и узданице,
Отворене су ноздрве. Сукрвица.
Пуче рбат. Падох поред Свиленог.
Одрали су нас на живо.
Слике из Нове Гајдобре. Опклада,
Дерање живог јарца. Мирна рука
Мајстора од заната. Акање кладионичара,
Било једно у … три пичке материне.
***
Мала је светлост зоре за наше очи.
Шкиљимо ја и Свилени. Рупица на млечном
Стаклу. Пожурује нас незванични шеф
Крчме. „Хајде, биће све у реду. Само
Не причајте много. Воде вас код Бате
Званог Зверка у Паланку.“ Поломљен сам.
Поглед низ „левиске“. Страх од мокрења.
Гласови братије из биртије. Разара ми се
Мозак. Певају шеве.
„Не шпијај, не кради, не издај“…
Ђеде, ђеде…
***
„Нису мурјаци ни за пиће ни за
Крканлуке. Не тражимо. Сами
Доносе. Такве су газде… Придворице.
’’Сви су они ван система…’’ ,са смешком би
Знао рећи Мићо , звани Врући, једини
Прави рокер међу „плавцима“ и једини
„плави“ међу гајдобранским рокерима
Осамдесетих. Душа од човека. Бели хлеб
На дашак.
***
Ледојебица. Слиска. Снег до олука.
Гракћу гачци са кровова погона
’’Мајевице’’. Гурнуше нас у фићу.
Мијо , незванични шеф крчме ’’Ловац на
Потезу’’ упро поглед на терасу модног
Салона ’’Тања’’. Избистрила се сузица.
Рајко звани Мона не трепће. Хипноза.
После много година неки зевзек украшће
Му надимак и постаће министар у
влади Чалета полумислећег, Тома Мона.
Здравко звани Цели увек под пуном
Угоститељском опремом, остаће закован
У сеоским крчмама, далеко од заслужених
Пет звездица Петроварадинске тврђаве.
Вечита угоститељска резерва Раде,
Звани Шериф, на кварно ми је тутнуо
Кутију „Малог Београда“. Да се
надје пред долазећим злом.
Сви машу.
Сви, сви, сви.
Дуг је пут до плаве зграде паланачке
Милиције.
Дуг је пут за младе српске националисте
До исповедаонице код Бате званог Зверка.
’’Хајде, Сафете, Сајо Сарајлијо, запевај
Јел ти жао што се растајемо
Растајемо а не састајемо.
Јест ми жао и душа ме боли
Жао ми је море душа ме боли.
Проклет био ко нас раставио
И умрећу прежалит те нећу.’’
***
Окани мало Радоване,
окани. Зна да утеши Жута.
’’Боље жив пас
него мртав лав’’.
Баш ме утеши
Баш.
