Хеј, борова шумо млада
Крај Пљеваља старог града
Реци мени, прољећа ти
Ко ми драгу ноћас прати
Хеј, Брезнице, ријеко мала
За нашу си љубав знала
Реци мени, извора ти
Зар се неће мојом звати
Хеј, Пљеваљска милет башто
Туговати имам зашто
Реци мени, мој зечићу
Да л’ још једном са њом бићу
Сви Пљеваљски тамбураши
Свирајте ми пјесме тужне
Други љуби усне њене
Што осташе мени дужне
Руждија Крупа
***
Ко је била Наталија из Пљеваља
Колика је њена кривица
За бурну претпразничку ноћ
Звану „Српска нова година“.
Реконструкција.
Боде ме сваки трен
Понесен из крчме „Ловац на потезу“.
Ушушкавам се поред Свиленог
На задњем седишту
Милицијске плавојке „заставе 750 С“,
Зване „Фића“.
Хладно ми је. Тресу се џигерице.
Гмижу патрљци од силованог живота
Ломи се крвоток. Полудила крв скроз
На скроз.
Пуши ми се
„Мали Београд“ кратко, бело паковање,
Зна цигара да покрене лутање
Кроз време зла
Одлуташ и бол оде
Још штекце „Фића“ у месту. Преде.
Пропуштају се аутобуси „Дунавпревоза“.
На челу колоне грталица.
Путује радничка класа у прву смену
Паланачке тешке индустрије.
Кренуће и наша посада.
***
Свилени је одувек знао са женама.
Имао је жваку на научној основи.
Никад омашио није.
Где се год кретао, вукао је увек
Неке свеске, записивао записе, цитате
Мудровања, са посебним освртом на
Психологију жена.
Ваљда су
жене биле једини смисао
у токмачком животу,
који се разбијао од досаде
на ситне сате и минуте.
Свилени ушао у суштину.
Бољег га није било. Разбијач.
Може му се. Алал му било.
„Воле жене причу. Ону лепу“,
Знао би рећи.
„А која је то прича јаране…“,
Мољакао би Ранко за рецепт. Дудук над
Дудуцима. Леп и утегнут. Пун као брод.
Бива и мајка му се партизанком звала.
Две борачке пензије у кућу, Брозова
Посла. Ранко јединац. „Зини да ти
Кажем Ранчило. Коштаће те то“, смехом
Би се бранио Свилени. „Не питам
Колико кошта. Нека кошта. Само да ме крене.“
Све се поскакујући жицао
Ранко, на дну Невесињске улице, нудећи
Нам „кент“. Не одбијамо. Пушимо
Пуним плућима. Обично се по једна
Зађене за уво. Мала лоповска посла
Испод облака дима веселе дружине.
Свилени би отворио час лепог понашања
Са задатом темом „мушко женски односи
Крајем двадесетог века“. Ранко би
Обично остајао на допунској настави
Неће га у главу. Неће.
Затворен род бостана.
Чекају се мушмуле.
***
Лето се гасило дуго. Тињало
На фитиљу од опуте.
Долазила је јесен са жутим пегама
На лицу вароши, са универзитетским
Беџом. Јесен плодоносна измешаних
Мириса панонске депресије и веселих
Гласова студентске бораније.
Голошијана и голошија. Вребала се свака
Прилика за окохват изгубљених бруцошкиња
Као малих нежних зверчица. Далеко је
Завичај, далеко су родитељске руке и
Бриге, са тек убраним нарамцима
Очекивања и нада за бољи и безбели
Срећнији живот.
Наталија.
Та чедна и најлепша бруцошкиња
Сашла је из Пљеваља
У тиху студентску варош
Бачког крајолика,
Уз цврчање печених кестена
Брзоказ набрзину научених мадјарских
Речи, уз доброту врелих мађарица
И загонетних буњевки
Пегавих лица.
***
Кад се Наталија кретала
Од факултета до Дома у дудовој шуми
Гибао се асфалт под њеним стопалима
Градске птичице би престале да певају
Градско цвеће би од среће
Искакало из земље,
Клањајући се њеној лепоти.
Свиленом би најжалије било лала
И нежних стабљика цвећа званог
Дан и ноћ, док су гинули
Уздишући за Наталијиним лепим нонама,
Које би газиле кораком
Принцезе Грејс од Монака.
***
Заљуљала је Наталија целу варош.
Заљуљала је вечну депресију и мирне
Варошке ноћи.
Са пристојне удаљености
Чопор небеских соколова и јунака
Из племена Васојевића, Пипера, Роваца,
Куча, Пивљана, па и Паштровића
Пазило је на бисер девојку
„Наталију од Пљеваља града.“
„Ка сестра нам је, мрчо мој“… знао
Би сваки ђетић клети се у Наталијину лепоту.
Нема тог мајчиног сина
Ко би шта лануо или мрко безобразно
Погледао Наталију.
Главом би платио ту несмотреност
Од живе силе, ђетића, црногорских.
***
Клацкалица увек претегне на једну
Страну. На њој нема егала.
Увек постоји до једном.
Увек најслађу тишину прекине баш њена бука. Ослушни.
***
Опкладио се Свилени,
Уложио своју легендарну „вијетнамку“
За опкладу. Друго што је имао јадац.
Сића. „Одлучит ћу Наталију од
Ђетића“. Очи су му мрак. Црни слап
Устајале подрумске тишине. На трен
Смркнут, па из њега вирац дечијег
Смеха. Сигурица.
Прихватише цимери опкладу.
Утврди се рок важења.
Стигли студентски кредити из
Љубљанске банке. Широка рука.
Реч је реч, као дунавска кечига
Убост зна. Реч је мерило части ,све
Остало су караши. Ни макац од договореног „Жив ти ја“… забрсла Омер
Из Речана крај Призрена. Пресече.
***
Ни ефта дана прошла није
Проверена Невесињска лиска
Прошетала је са Наталијом дуж штрафте
Наше мале универзитетске вароши.
Није било ђетића за њима.
Цимери су блејали испред „Мале баште“,
Док је Свилени на „мајмун плацу“
Кешао своје танане и врзине приче
Руменом Наталијином увету. Она се
Кикотала. Ухватила га је под руку
А потом су млади и срећни замакли
Пут „Радијалца“.
***
Такав је био мој друг Свилени. Баш такав.
Новац од опкладе је преполовио
Са цимерима. Своју половину спискао је
Са лепом Наталијом у „Малој
Гостиони“ на Палићу. Целу ноћ
свирала је банда Пере Тунбаса.
Зором су страшили галебове усамљеног језера.
Лепа Наталија је вешто мотала „Албанку“,
Донесену са Скадарског језера,
Истрговану са Исом Арнаутом.
Живот је једно врело, лепо чудо.
***
Те несретне вечери Свилени је евоцирао
Тренутке проведене са Наталијом. Уздрмала
Га емоција, брате и мене.
Наталија није успела на високим школама.
Вратила се у Пљевља.
„Била ми је друг… најбољи… и ништа више“.
„куд ћеш више … верујем ти“.
Тад ђед Данило бану у причу и грунух
„Војводо Синдјелићу“ а он „Кише Мостарске“.
Песме љубавне вала никад певат знао
Нисам, а поготово рецитоват. Тако је
То било. Све се џонбоса.
***
Направљен је „Глаиз“. Пртина.
Кренусмо пут Паланке. Пружила се
Белина долином између две Гајдобре.
Небо је као праћка затегнуто.
Нема ни тачке од облака.
Ударила студен до коске.
Аналитика.
Где је сада Наталија од Пљеваља града.
Једном ће ми Свилени рећи.
Да није под записом „Срећна Српска’’
Можда би искочило
„Црногорко брчкај воду
Херцеговци кад ти оду.“
Благо Наталији.
