Budi ti meni miran (3)

482

„Budi ti meni miran“


Zna kiša  udariti u Staroj Gajdobri tako iznenadno, pogotovo sa čipske strane, da postoji mogućnost, da ti se od te romantike uvuče strah u kosti , sastavi se nebo i zemlja.

***

Vraćam se sa subotičkog puta u svoje toplo odredište, gde ću na miru moći razmontirati dan i podvući crtu ispod svih susreta ,koji su me  tog trenutka Držali u emocijama.

Nekako sam se provukao ispod kapi jesenje kiše , da bi naletio na seoskog pozivara Milana, vojnog. Imao je nešto za mene u obliku žute cedulje, pružajući je zaklonjen grombi kaputom, da ne pokisne. Znao sam o čemu je reč. Devedesetprva je …

Te godine smo znali da pratimo u stopu i upijamo svaku riječ lajavog Vuka.Posle „Noža“, „Sudije“, šta mi je drugo i preostalo nego da ga slušam i volim onakvog, po strani, odoka.

***

Topovi su već odavno gruvali s one strane Dunava  i nije se moglo igrati sa stvarima, koje  su mi bile i te kako daleke i nepomirljive. Milan, seoski vojni pozivar te večeri popio je sa mnom par rakija i kafu, za regulaciju adrenalina, koji je cehovao moju ljubav prema Vuku i SPO.

Moja draga je na vreme otišla u sobu, brinula o sobnom cveću i gledala odlazak nemoguće kiše, koja se te jeseni sručila na moj zavičaj. Već iduće nedelje u nekom beznačajnom danu sa svojim jaranima, završio sam u kancelariji generala, komandanta novosadskog korpusa, u žutoj zgradi, na futoškom putu. Moja otadžbina Jugoslavija bila je isprepletena mirisom visokih trava, dubokih šuma, dobrim morem, lijepim knjigama, rokenrolom, moćnim curama…

***

Njegova otadžbina Jugoslavija, bila je strojevi marš po asfaltu, privilegovana letovanja, uvaženi član zajednice… Njegovo je bilo da čuva moju otadžbinu, a moje je bilo da sanjam da mi otadžbina večito bude mlada i lijepa.

Više nisam dobijao vojne pozive, a Milan pozivar vojni iz mog zavičaja dugo je prelazio na drugu stranu ullice, valjda da me ne sretne …

U Cvijićevoj ulici u Novom Sadu, dugo je ispred kuće Ćolege stajala vojna kampanjola sa pozivarima, neki kažu oko pedeset dana, da se uruči poziv butnovnom mladiću, u slučaju da nos promoli, i pod punom ratnom opremom krene da pregazi na drugu stranu Dunava. Pevao je Seid Memić Vajta, dok je Djole pevao deci u Skenderiji.
pa onda … mirno ti more… To se zove „Noć kad sam preplivao Dunav“

***

Bakćem se sa estradom, negde mi se provukao stih, – narodnjaci sve imaju u šaci -,
tako je i bilo.

Ponekad za svoju dušu, između koncerata turbo folk zvezda, organizujem koncert
nekoga sa druge strane duge.

Od narodnjaka se živi , a od rokenrola se sanja. Ubeđujem Baneta iz Garavog, njegovog
sokaka, da organizujemo Đoletov koncert, za moju dušu i dušu svih onih koje
razumijem, filharmoniju, gitaru i tekstove . Garavi mi čvrsto obećava da će do
koncerta i doći.

***

Neki bašibozluci su provalili u naš mali skromni plan, te devedesetosme godine. Počelo je sa odvrtanjem šarafa na točkovima auta, ružnim grafitima, mumlanjem sa druge strane telefonske žice, isti oni koji su mi one kišne večeri, iz prethodnog zapisa slali žute vojne pozive, počeli su otvoreno da prete, ako Đole dođe u moj skromni zavičaj, da ću morati skupo da platim njegove šaljive reči, zbog voza koji nas je doneo, ili zašto kolonisti nisu naselili Bački Petrovac, elem, Slovaci se dosetili pa su šine namazali slaninom, te voz se zaustavio tek u Staroj Gajdobri, neki u Bačkoj Palanci, neki u Obrovcu.

***

Kontra svega Garavi, je bio pametniji od mene i smireniji, što mu daje za pravo da je
laloška mirnoća već odavno u njegovoj glavi, pa je rekao dvije riječi -mani to- …

Uprkos svemu, postoji i moja kontra, pojedinačna …

Bilo je lepo… Paralela… Barem te večeri smo imali – Zlatnu ribicu – na dlanu, a – Lejlu naslonjenu na ono malo duše, što je preteklo posle rasturanja moje otadžbine..pevao je Seid Memić Vajta, dok je Djole pevao nekoj deci u Skenderiji –

Eto tako..

Mirno ti more Đorđe Balaševiću….

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here