Дубоко куња
Србија и ракија.
Чврст је загрљај,
Машило скоро до целог века
Протутма званих и незваних
Нове ране за нове путеве
Крваре,
Од зачетка до конца.
Па ти гледај где се ваља
Угнездити
И зелену грану дотаћи.
Ћури,
Ако ниси већ прогледао.
Не бој се.
***
Опасна је Мила Веселица.
Поготово кад треба да се разграња пролеће.
Утулила нека чудеса у главу,
Даље ни макац.
Не може, хоћеш нећеш,
Овако, онако,
Олако,
Може како она каже,
Да је све по њеном
Макар наопако било.
Ево,
Ни записе неће
Да типка,
Терорише,
Све око себе,
Неће да лекторише,
А камоли да исправља стратешке грешке,
Отело јој се пландовање,
У златном дану,
Ништа јој се не дотиче,
Осим успомена на Мајур,
Сезонско брање плодова и
Гитаре у рукама
Њеног драгог,
Почињи:
„Улична светиљка
Баца светлост у круг,
Док црни лептири лете право на њу,
Али не знају да ту је крај
Да их убија њене светлости сјај.
Некад сам летео, лептир био и ја
Светлост ме мамила, крила ми српжила,
Црни лептиру бежи у ноћ,
Јутро сачекај,
Светлост ће доћ’’.
Yu група
***
Ајде Мила. Please!
Тргни се.
Крени,
Не куњај ко Србија,
А неће те ни ракија.
***
Отчепи Радован:
„Два смо црна лептира
Свилени и ја,
Он онај усукани мислилац,
Никад му не знаш шта мисли.
Ја сам на врху каце
Сеоских мудрова,
Клепетало.
Притка од два цола,
Спремна да дерне,
Кад је то најпотребније,
Па макар из потаје.
***
Када лети,
Мајстор Деско
Појача напон струје на трафоу,
Код куће Бадењак,
Заблеште светиљке,
Чуда сунчевих шара.
Заганга се у по гласа,
Оне нежне
Љубавне.
„Блеје овце, блеји стадо,
Нек се мрчи и старо и младо“
Гицка се намуша Ристана.
Укапулала кад јој прођу тридесете,
Шчепала задњи воз
За репродуктиву,
Удаде се у Банат,
Код наших у Сечањ.
Накав добар човек.
Изроди му децу.
У памет се дала Ристана,
Никад није касно.
Више јој не падају на памет
Светиљке,
Зрикавци
И лептири.
Кад је не српжи задат живот
На дужима Гајдобре,
Неће вала ни светлосни сјај
Тамо негде у Банату.
***
Студента мог Свиленог,
Бог му дао здравље,
Потегоше седмог по реду.
Сав је у струни.
Гајтан трава,
Гори пуста боровина.
Пирка пламичак у огањ се створи.
Потапша ме по рамену,
Сасу мушки.
„Брзо ћу ја…“
Неђо Милановић би рекао,
„Маса Дилингер каубоји, умиру усправно…“
***
Оде добро моје паметно
У мали собичак крчме,
Пасент прављен за испитивање
Неподобних народних маса,
По службеној дужности.
Појило за све сеоске невоље,
По питању лоповлука,
Курвалука,
Зијана,
Псовања народне власти,
Са посебним освртом,
На носиоце партизанских споменица
И команданта 29-е херцеговачке,
Народног хероја Владу Шегрта.
Ускурац нам било. Све одреда.
Питања, питалице, гаталице…
Хоће ли се вечерас 13. јануара
Борбена готовост чувара отаџбине
Закуцат у црвено,
У провали младих српских националиста,
За добробит
Васцијеле отаџбине,
Од Вардара, до Триглава.
Тике тике тачке.
***
„Не шпијај, не кради…“ говорили су
Наши стари.
Одзвања свака реч.
Тутњи у глави,
Понекад и пијуче,
Никад празан ход.
Они сигурни,
Озарују се свакој кугли која има
Потпис власти,
Имају леђа.
Тате, маме, ујчевину, рођаке,
Стриканове соколове, стринине душице.
Курче се.
Недојеби, акоње,
тапшачи,
Шмизле,
Мудоње,
Слугерани,
Док свирају у исте дипле,
Контра памети што немају,
Контра мене и тебе,
Студенту, друже мој Свилени.
Налет их било
Дрветом
И каменом.
***
Ево и незваничног шефа крчме
„Ловац на потезу“.
„Хајде… устај.“
„Ђе…“
„Ајд устај… Суочење“
Појача прозукло грло. Јекну.
У уху ми запели букови трупци,
Што се руше,
На планини Снијежници,
Више невесињског луга
Зорка и моторка,
Кренуше гангат,
Зајечаше.
Сва виђена раја
Зајеча и одахну,
Чу се „Ху“.
***
Поганлук је у мени,
Док се борим са лошим мислима
Ко нас ишпија,
Ко нас продаде,
Проклетиње.
А како и не би и ко није на продају
Додворице и чанколизи
У љубљењу туђих гузица,
Где крећу муве подгузне,
Таман на по педља
Од легендарног Лејкиног става
„пушење или здравље..“
***
Крени брате мој напаћени,
Чело горе,
Буди мушко,
Далеко је пролеће
За живот два црна лептира.
Охрабри се Радоване,
Радоване, радовање моје.
***
Осмотрим крајичком ока
Слику више шанка,
Где Рајко звани Мона господари,
Слике које се крећу.
Врлудање Брозовог зимовања
У дубоким шумама Карађорђева,
Ено дивљи вепар устаје и аплаудира
Брозовој перушку од пауна на глави.
Покреће се Младеново,
Хајкачи у први план истурају
Леланиног плавог зеца,
Кидише,
Да разјебе ловце и ловиште.
Све је потаман,
Како запис каже.
***
„Леланина посла.
Ђинђи минђи.
Онако одока
Жив ти ја,“
Рече Радован.
