Ја сад стварно не знам
Где смо се пронашли
Овлаш расточени и распукли.
Можда код Грче Миша у ’’Веселим трактористима’’,
Или код Циганке Сандре у ’’Маратонцима’’
Можда код Јове Рупе и Наталије
У кафани ’’Буцко’’.
Можда.
Слободно главом о зид
Могу до сутра ударат
Сетит се не могу.
Тих кафана више нема у Паланци.
Ни тебе више нема,
Од Крајине Тања.
Нема ни мене више.
Самог сам себе негде успут изгубио.
Остали су само они
Који све знају о нама
Више него ми сами.
Мотају се жице
Потезнице и блејалице.
***
Пожелим црно бели свет.
Одлази низводу колико дајем,
Долази узводу колико ми врате.
Игра стакленаца
Листа амброзија крај пута
Лијетавац.
Паламида.
Сутон је успомена.
***
Загрцнуће социјализма
Уз тиху пропаст државних фирми
Ко је јамио, јамио…
Ближе ватри вични самоуправљачи
Напунише се
Акцијама, дивидендама, отпремнинама,
Хорско гашење светла,
Пред одлазак у светлу будућност.
Још виталне некадашње службенице
Паланачких гиганата,
Латише се тацни, овала, карафингли.
Процветаше прчварнице паланачке.
Времена чудеса и блеса.
***
Њена избегличка главица
Штрчала је изнад великог шанка
Неухватљива и поносна
Скинута са крајолика
Српске Крајине.
Таква је била
Ведра и весела
Од невоље Тања.
Знала је понекад да затужи,
Украли јој Уну,
Украли јој брину,
Завичај.
Пуста је остала Крајина.
Пуста.
Без њене лепоте
Испод Сунца
Које остаде усамљено
За њом да плаче.
***
Учила ме да играмо „беле“.
Учио сам је да игра „покер“
Затворених очију.
Учио сам је ћутању
Она мене непознатим речима
Из Крајине.
Учио сам је да се дигне
Изнад црте живота.
Била је жива сила
Која ми је бранила да паднем.
Тако данима.
Тако у немирима лаких порока
Од шанка до шанка
За живот цео.
Тромеђа.
***
Чувари смо Буљине „Флориде“.
Мрешћење шарана.
Расплоде се свици.
Плачу шеве из Полојске шуме.
Ходамо по површини Дунава,
Прелазимо на Сремску страну,
Раскантали смо „Олују“.
Прах је прахова
У кориту пресахле реке,
Где она клечи и моли
Да настави да живи даље.
Пред данима кад умиру псовке,
Мамурне и тек разбуђене
Циганске банде.
***
– Напиши ми једну љубавну.
– Не пишем више песме.
– Ти напиши.
– Неће ваљат. Прошло је то. Онако.
– Ајд, немој да си циција. Обрадуј мој споменар.
***
„Макни се од мене
Бар пет метара дуже
Доле низ реку
За мене је сваки дан
Свети Илија
И може као некад
Муња да се откине
И све да оде
Дођавола
Жаруљо малена.
Макни се од мене
Не тражи ђавола
Ово је опасна игра
До коске
До последњег даха
У мени се облаци руше
И лију дуге досадне кише
Што шкропе без престанка.
Макни се од мене
Бежи главом без обзира
Ја сам ветеран на лошем гласу
Лупеж, битанга, крадљивац
Државу бих продао за бедну пару
Посрћем, падам
И неки ме страх хвата
Зато ти скрећем пажњу
И дајем последњу шансу.
Макни се од мене забога
Нема овде прогона, Беглука и брине
Ничег нема важног од тебе
Што може да те покрене
Не цвета смиље и босиље
Високе планине Динаре
Не тече Уна
У бистро око да стане
Па кад незван гост
Једне вечери
На твоја врата бане
Наточи му букару вина
Или чашу ракије
Ако каже да ме више нема
Лаже лажац и фукара бедна
Шта зна
Била једном земља једна
Српска Република Крајина.
Макни се од мене малена
Хвата ме тешка паника
Теби куца двадесета
Ти си жаруља мала
Тек засјала
Ја тумарам у тунелу
Бојим се Тањушка мрака
У зони сумрака
И мора ме брига бити
Где ће ми душа
Са анђелима
Последњи бокал вина срушити.
Макни се од мене
Потегнућу тешке речи
Опсоват’ ћу небо
Наљутићу свеце
И велебитске виле
Схвати већ једном
Као да ме никад није било
Много нам се тога
У овај зао час догодило
Па се бојим Тањушка
Да нам нема спаса
Мени у финалу живота
А теби ако већ мораш да одеш
Одлази
Ђаво неке те носи
Тихо на прстима
Шутке
Без речи
Без гласа“.
Уз реку Дунав 2002.
***
Листајући моје записе Небојша из
’’Сунчаника ’’ одабра ’’Макни се од мене малена’’.
Објавио је.
Нешто сам дуго био љут на њега.
На себе посебно.
Све се поломило.
Крхотине.
Одлутала је без песме,
Негде далеко
У црно бели свет.
Од Крајине Тања.
***
„Ајд, ајд
И кад умрем
Имаш емотивну везу од мене
За пуних пет година…“
Звиздан
Је овај мој Милутин.
Свашта ми наприча.
Сећање на избегличку колону и моју од Беглука Тању.
