***
Сваки туђи наум
Бољи је од наше истине.
Ништа се не проверава.
Узима се здраво за готово.
Нема се стрпљења за српску
Напрешитост
„Угасите Социјализам“
Неко дрекну из дебелог мрака.
Шуњало.
„Јашта, јашта. Него шта“
Једва дочекасмо
Као да нас је сунце јарко обасјало
Оно туђе.
Слаџа из Масне поњаве
Заценила се од плача
Кад јој другови рекоше
Нема више Савеза комуниста
Ишчупаше јој срце.
Птичије.
***
Запретили су тепихом бомби.
Спржена земља
Има Србија да Буде
Празна и олизана
Тепсија баклава
Из посластичарнице Јоргован
Тамни.
Као прво згариште Горанца Кемала
У Србији
Кад су господари отшкринули врата
Демократији
На врху Невесињске улице
Задња пошта Стара Гајдобра
***
Слаџина мала кућица
У масној поњави
Дрхтуља је
У близини моста „25 мај“
Авиони.
Бомбе.
Не даде се Браварова спојница
Братства и Јединства.
Оста да пркосно нервира
Обе стране Дунава
Данли данаске.
Нема године да сиње гугутке
Не загугучу
„изградит ћемо бољи и лепши мост
Код Полојске шуме“
Дочекују гачци у хору
„ И старији и старији“
Трабуњала.
***
***
Договорише се некако.
Наши рекоше да смо добили рат.
Не знам.
Једино знам да га изгубили нисмо.
Да је тако
Пише се овај Запис.
***
Вук крадуцка Очеве ратне
Залихе Црногорског „Марлбора „
Дели га војним резервистима
Код Машинске станице.
Војска га помилује по глави
Отац невичан
Прави се да ништа не зна
Окреће главу
Вук ужива у улози
Јатака
Испред жбира и ратног штаба.
Ваља поћ пут Спачванске шуме
Да ме ноћ не ухвати.
***
Кад таласи заурлају
У Шушњу крај Бара
Хоће стене да разбију
„Никад се то десити неће“
Сетно ће кумара Трипко.
„Кад крене из водене жиле
Кап по кап
Стене ће пукнут као лубенице“
„Не манитај,очињег ти вида“
Кори ме кумара.
***
Утихнуше сирене
Проклетиње.
Пустара се буди.
Развучени пунктови
На улазима наше вароши
Развлаче се
Нешто од беса
Нешто од ћара.
Осама
Слаџина екипа
Из УРО „турист“
Латила се коровача
Четки ,трулекс крпа,пајалица,
Лопата ,мувалица
Погнуте главе чисте се
Остаци
Војне и социјализма.
Крсто ложач забушава.
Постао је члан Централне Отаџбинске управе.
Мало, мало пут Земуна.
Слаџина екипа кад је мука
Сврати код Крста
(Сад већ са надимком Војвода)
На кафу
Где му рецитују родољубиве
Песме.
Воли то Крсто да чује
Прија му ушима
Док се у потаји спрема
Да се кандидује
За Првог човека
Наше вароши.
„…Ће да буде керов к….“
Лаје Слаџа.
Тако јој се хоће
Тако јој се може.
„Вего, Смиљче,мож она…“
„Видим поља што се житом злате
И на бријегу видим родни дом
Сваког трена мислим на те
Земљо моја
А у пољу моја душа спава
У сред жита као златна клас
Постеља јој мека трава
Земљо моја
Овдје ноћи нису тако плаве
Нигдје сунце нема такав сјај
Овдје нису такве траве
Земљо моја
У том класју нек ми љубав спава
Нек ме чека ја ћу брзо доћ
Нек је љуби твоја трава
Земљо моја
И док ја нисам ту
Покрај ње да скупа предамо се сну
Сваку ноћ чујем глас
Који зове, дођи, срећа чека нас.“
Амбасадори.
„Бар нас ти бодриш…пиркаш нам
Снагу у леђашца…“
Пољуби је курирка Ђука.
***
Почело се пунити
У Будимпешти.
Џакирају се „зеленбаћи“
У јакне перјане.
Гракнуше отпораши
Дочекаше петоколонаши
И наравно
Поштена српска интелигенција
„Готов је „
Праве се стазе и богазе
За ослободиоце.
И даље су латини
Старе варалице
Знају
Да нико боље на свету
Осим Србина
Не зна
Тако лепо пунити сламарицу шушкама.
Никад доста.
Покренуше машинерију издаје
По плану „Кап по кап“.
Поче ромињат.
Лејкина глава тражи
Моје раме
Каже „Да преспавам издају“.
Зелена чоја Србије.
***
Мирко Немирко
Скинуо је ратни гипс са ноге.
Све је прошло.
Ченчо је „Jawu kaliforniju“
За мотоцикл Т-14 са два ауспуха
И нешто кеша.
Његова бајкерска душа
Обично викендом
Кренула би летимице
Да продише Дунавским бентом
Слаџа би га опасала
Око струка
Кикотала би се од срца
И љубави до капка
Кад би се одмакли од светине
Крили би се у топољару
Тражећи кантарион и друге
Лековите траве
За Миркову ногу.
Из Слаџиног малог ранца
Сивомаслинасте боје
Вириле би две „крмаче“
Челаревског пива
На које су слетали лептири
И покоја мува зунзара.
Слаџи и њеном
Мирку Немирку
Увек је грањало
Пролећно сунце.
наставиће се…
