***
Лутак мој.
Плови неким мени далеким
Јужним морима,
Срећна и поцрнела
Избегла из микро склоништа
У неки њој нови нано свет.
Нанизале се године,
Примакла се мудрост живота,
Кад се шкртари на речима.
Док плови мала барка,
Лутак мој,
Љуљушка се на таласима
Маше из далека.
Срећна је.
***
Слаџа из Масне Поњаве
Лети на крилима Академије
За кадрове,
Државе која кроз мрачак,
Полако трне.
’’Не збраја се ко терајеж’’.
Широке је руке,
Са новим бодовима,
Са већом платом,
Са привилегијама које се
Подразумевају.
Новим радним местом,
Предрадника хигијеничарки.
Мали официр за везу
Између органа власти
У предузећу
И радничке класе.
Безбели.
***
У пролазном времену
Пробудиле се ниске страсти
У колективу.
Силе унутрашњег реметилачког
Фактора
Никад не мирују.
Пуцкетање по шавовима,
Подељеност и располућеност
Контра секретара Пере.
Смишљају се ситне злобице
Плету се мреже аферица
Климавица.
Чељуст се зла отворила
Спремна на велики залогај
Бива
Мир и слога колектива.
Секретар друг Перо
Брижни чувар радничког самоуправљања
Осу паљбу из свих цеви
На партијском састанку
За покушаје запата фракција,
Пете колоне,
Мангупарије из сопствених редова.
Акценат је стављен на
Обрачун са свим појединцима,
Који не поштују Статут и
Остала начела Партије.
Пленум памети.
Требљење вашки.
До краја.
***
Понекад ми се повери.
„Слушај мали. Све ће ово једног дана бити јуче.
Памти.
Начела се тегла пекмеза. Буђ се на ивицама
Ухватила. Воња.“
Тад га ништа разумео нисам.
Мудрост је била далеко у будућности, од мене.
За револуцију, неко је други
Правио планове, шеме, текстове.
’’Натовари ти мени Слаџу на леђа.
Откад је дипломирала на тој твојој Академији, мало по мало,
Ето ти је код мене на консултације…
Ха, ха , ха… шпрдња од живота.
Ето другови из Комитета наредише
Да јој се додели кадровски плац…
И кредит стамбени…
Брине Партија о радном човеку…
Можда то тако и треба…’’
Заћутасмо.
У дворишту Хотела друг Крсто је
Лопатао ’’бановићки ’’ угаљ.
Онај добри. Масни.
Угаљ за долазећу зиму.
У ’’Гурману’’, код Сикирчета
Чекали су ме оматорели паланачки алкоси,
Који су слушали моја преслушавања
За часове политичке економије,
На Академији за младе раднике,
Све са истуреним оделењем Политичке
Сколе за Кумровец.
Моје преслушавање трајало је
До последњег динара, које сам
Хонорарно зарадјивао на Универзитету.
Колико пара толико дангубе.
Пажња до последњег ’’вињака’’ са пет звездица.
А време баш лети.
’’Седи мали још мало’’…
Рече Перо.
Седим и ћутим.
Ваљда му моје ћутање прија
У времену дана
Од сто јада.
’’Какав ти је тоалет, таква ти је
Кухиња у објекту.’’, сиктала је
Слаџа предрадник прве хигијеничарске бригаде моћног ’’Туриста’’.
Све се цакли и сија,
Просто милина ући у мокри чвор
Бифеа, ресторана, чарди.
О хотелу да не причамо.
Дивота. Процват за сваку
Туристичку туру,
Која је пролазила кроз нашу лепу варош.
Тек понекад, у тајности да нико
Не сазна и да се не руши рејтинг предузећа
Слаџа и екипа би извлачиле пијанце из тоалета,
Који би од холивудске раскоши мокрих чворова
У игри светлости заспали у њима.
Боже, Боже,
Кад се само тога сетим, са сетом би причали
Келнери о тим бољим и лепшим временима.
Тек понекад би сету прекидао Слаџин глас.
’’Помагајте бре, ће утепам овај пјани пас.
Расушија се ко буре у илочки подрум.’’
***
’’Бигић Дуле по причи оца Марка
Пренесе ми сећање на
Темељење Масне Поњаве. Елем.
’’Мала Слаџина кућица, као и друге у улици 7. јула
Ницале су као буковаче после кише.
Ударало се на све стране.
Сложне су руке Браварове бораније.
У једном даху од темеља до летвања.
Отац Марко не гаси ’’дајца’’.
Дан и ноћ дрнда од шљункаре, грађаре, дашчаре.
Франко плац.
Све на црту и запис.
Отпадајају ретровизори, пуцају гуме,
Црквају гибњеви.
Мотор продувао пар пута.
Ауспух, питај Бога где је отпао.
Све се у ходу решава.
Мајсторише Јово Рупа дан и ноћ.
Насеље се диже, нема одмора док траје обнова.
Све како ваља и треба.
Авај. Кнедла у грлу.
Понестало црвеног црепа.
Не може Кикинда,
Да произведе колико га треба .
Удариле кише јесење.
Лију ли га, лију…
Тачно се не зна ко је први
Затегао на летве, поњаве, најлоне,
Јутане џакове, ћилиме, саџаде, столњаке…
Народ је чудо.
Увек се снађе.
После су исте мазали
Са свињском машћу, прегорелим уљем,,
Слаџа са гушћијом перушком,
Умачући је у овчији лој, који се временом скорио.
Престаде вода да се слива у просторије.
Могла се зима дочекат у својој кући.
Таквој. Каквој.
Увече би се окупљали око заједничке
Ватре где је један мали аргат из Бијељине
Певао севдалинке и ону…
’’Кућо моја
Кућо моја, кућо у долини
Једном ћу ти доћи у години
Кућо моја, ограђена жицом,
Зато мене зову пијаницом
Кућо моја , чађаву ти греду
Све сам продо и ти си на реду
Све је крива моја љубав стара
Дотјер’о сам цара до дувара…’’,
Исприча Дуле, Марка Бигића син.
***
– Био је то Милош Бојанић, аргат… из Бијељине.
– Јес, … Милош… Наш он.
– Шта би са Марковом свеском дужника, наплати ли…
– Ма јок. Једне вечери код Риста у ’’Амбасадору’’, док је бекријао, исцепао је.
Зауставио музику и дрекнуо колико га грло носи ’’Масна Поњаво…. јебем ти…
Наставиће се…
