***
Као осмех
Враћа ми се Слаџа из Масне Поњаве
У моје приче,
Које се саме плету,
Слажу
Као жеља за слободом
У игри речи
Одуваних у заласке порока.
Измаглица
Близина Дунава.
Безобразно насмејан рукавац,
Са мирисима будуће невесте
Паланке на води.
***
Оде кучак.
Згажена мачка у Улици седмог јула,
Лош знак.
Очи се прве навикну.
Оде Бравар.
Мимоход српске понизности,
Шмрцање дупелизаца сваке власти
Турски вилајет, црни осмех,
Провлачи нас кроз блато
Вековима.
Шест а по потреби
Осам браварчића,
Цуњају напаћеном отаџбином.
Поче растакање.
Алатничари, шлосери, бравари, механичари,
Ливци, вариоци и остали дрипци.
Шрафе ли га шрафе
Бришу се и сенке живота,
доброте које више нема.
Треснеш ли по јабуци, шљиви, крушки
Поиспадају сепети марксиста
И академаца политичких школа
Са wc дипломама.
Наздравље.
***
Знамо ми све руглу извргнути.
Фрањо је Њофра,
Алија Балија
Васил Чокалија
А онај Милан Србенда, Кучан до краја
Бакали арнаут ловокрадица,
Само Он,
Са Сунцем у коси
Наша свемирска судбина
’’Слобо, Србине, Србија је уз тебе’’.
***
Радничка класа из моћног УРО ’’Туриста’’,
Склонила се у страну,
У немирима рушења владе у Новом Саду.
Слаџа из Масну Поњаву
Доби директиву
Да скупи плаве мантиле
(њен предраднички је био розе боје)
И крене на задатак.
Пешке.
За њом грањају и табанају
Крсто ложач, Смиљка чистачица, Ђука курирка,
Нада биротехничарка,
Јефто возач троколице,
И шеф плана и анализе, Неђељко.
Нема више револуционара.
Друг Перо, секретар
После дугог думања
Закључи невољно
„У угоститељству
Нема радничке класе.
Све се тали кроз новчанике конобарске.
Јел’ да’’.
***
Дошао је рат,
Који није имао смисла.
Растура се посело
Браваревих шетача.
Безбригица.
Кратке су црте памћења,
У кафани званој
„Развод брака“.
Слаџа из Масне Поњаве
Експерт за хигијену објеката,
Упозорава чудног госта,
Да макне ногу
Са барске столице.
Бајкер Мирко немирко.
Прича каже
Да се Мирко осмехнуо
И као стара бајкерска кука
Шапнуо
„Седи, лепа другарице“.
Слаџа из Масне Поњаве
Се занесе,
Седе.
Покренуше се флуиди хемије,
Би то љубав на први поглед.
Љубав до краја живота.
Мирковог.
Заборави Слаџа
Шефћету неверу
И његове пекарске дјаконије.
Бајкери су чудо. Од народа.
Уметници љубавни.
„Јава Калифорнија“ тако лепо преде
Док гута путеве паланачке.
Ипак,
Прича налаже да се зна
Да је Мирко немирко
Намерно ногу поломио
Да би избегао жути војни позив
За унапред договорен
И изгубљен рат
Са којим он везе није имао.
Нога на барској столици
Била је у гипсу
Нашврљана стиховима
Песме Јанис Јоплин
’’Me and Boby Mcgee’’.
Слаџа се
На брзину потписала
Овера.
За сваки случај
Док Мирко жмија
Ко коњ на празне јасле
’’Нек жмија,
Он је моја душа бе’ ’’.
Напањи Слаџа из Масну Поњаву
’’У даљини чују се као громови
Ауто путем пролазе као вјетрови
Одлазе на далек пут
Ко то може знати
Само неки стопер љут
Што их прстом прати.
Излизане траперице
Јакне, чизмице
Усијане кациге
Кожне торбице
Мотори, мотори, мотори…’’
’’Дивље јагоде’’
***
На малој клупи
Излетишта Багер,
Слуша сваку моју реч
Препланула од живота Лелана.
Штреца се
Немири су јој слаба страна,
Последњих дана,
Њен дечак
Језди бајкерским и авнојевским
Путевима бивше нам домовине.
Лелана између два дима
Чудесне „маре“
Процеди
„Дочепало се дете слободе…
Ветар у коси…
Немоћна сам…
ЈБГ… ајд дуни…’’
Трагови живота
Црта испод очињег вида.
Плутају водом,
Мелези и деверике
Измешали се
Живи и они одавно потонули.
***
(наставиће се..)
