Знам ја тебе мали
Знам ја тебе Митре,
Црни Митре,
Кућо стара,
Роде.
Наши су на пушку
Од Бравара
Добили велике куће,
Као касарне (за сваки случај)
И тек пар шака земље
По глави колонисте.
Нити живјет, нити скапат,
Чему ли се надат.
Тихо умирање горских царева
Ченгеле за вукове и међеде
Запара од живота
На грудини
Међу кокошкама.
***
Притегнуше наше очеве
Трудоданима покорише
У задњи вакат
Макоше их из упрега задруге
На пасја прескакала,
Као да ништа било није .
Згадише им равницу
За век векова
Златна поља,
Жуне мале испод навиљака,
Мирисе пољских трава,
Дах жетве.
Забаздише комесари
Дегенек демократије.
***
Упаривали смо коње
Црни Митре
Сокола и Везира
За дубоку бразду
И чипско блато пусто.
Соко на леву страну тегли
Везир ни по глаизу.
На брзину одрастосмо,
Замудатисмо
Прежи, стегни
Набацај амове
Штранге на вагиере,
Жељезо у чељусти,
Колан затегни до последње рупе.
Свашта пребобасмо,
Све до задње јоте
Ланцаре, дрљаче. Лотре, руде
Шараге.
А тек левче
Онако преко леђа
Задња васпитна.
***
Знам ја тебе
Митре соколе.
По њивама те други познају,
Чисте и чусте ко девојке,
Све под конац.
Хвали те Чедо звани Пино,
Док крши твоју „лозу“
„код нашег Митра дубока је бразда,
А рало му чврсто. Челик.
Кад га пружи у дубину,
Све врца и пршти’’.
„Што је дубље , то је боље“.
„Тајна је у коломасти,
Добро га предзиму намажеш. Не штеди.
Нек све капље са њега,’’
Придодаје Вукашин, мајстор задружни.
Настави Чедо да крсти ’’лозу’’
’’задавам ти Божју вјеру,
Бољег домаћина од нашег Митра
Надалеко нема’’.
’’Не паламуди Чедо, него пиј.
То из тебе мене моја ракија хвали.’’
Не чује га Чедо,
Са осмехом старог лисца и испичутуре,
Док му се испред очију
Ређају навиљци покисле детелине
Што је не превезе
Пред кишу.
Кукавни Чедо. Још кукавнија Митрова
’’лоза’’. Зар не би неко бољи да је скрши.
Домаћински.
***
Ниси ти био те среће
Да имаш као Милош
Неудату тетку из Старе Паланке,
Земљу да наследиш.
Теглио си, шкртарио, рво се,
До задње паре скупљао,
Максимум земље да поклопиш.
Држави ни пару осто дужан ниси.
Ни у пролазу.
Зобница ти увек пуна била.
Кућа домаћинска.
Поче рат.
Све се оте контроли,
Цурка на све стране,
Кофа је бушна, мајсторе мој.
***
Кврцнуло нам нешто у држави
Угасише задруге по хитном поступку
Све се наопако и по јаду даде,
Нико више сељака не зарезује.
’’Не ваља кад не роди.
Још је горе када земља роди,
Нема коме летину продат
Жив се у земљу не иде’’.
Издадоше. Разочараше људи.
Трне село.
Крпе се бајлагом рупе живота
Туркају те по страни
Не пита се више домаћинска.
Какоће дивина са власти,
Са пиш-пиш факултета
И трц- прц дипломом
’’Војводина Европу ће прехранити’’.
Јест да није,
У линбургу месецу.
Дежурни викачи, пароле старе.
Мој Митре.
***
Портал 021 уживо.
Август пун зрикаваца.
Зри Војводина.
Ето те Митре уживо,
Са степеништа Бановине.
Најстарији је
Медју побуњеним ратарима,
Школованим, младим , паметним
Свет им на длану,
На црти су костоломцима у белом.
Ко воли нек изволи.
Чиста екологија.
Ако те запане око камере
Суни у микрофон Алексину,
Добри мој Митре.
„О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра , кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране
И снова пати, сељаче, и трпи…
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, ко псу у синџиру,
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…
И нико неће чути јад ни вапај
Нити ће ганути бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Алекса Шантић „О класје моје’’
***
Кад би година родила
Митар би пуцао од среће
„Родила година, све полегло од рода.
Благо нама’’.
Кад би ударила сушна година
Као ова.
’’Рађа ли Митре ишта на ову сушу ?
Брецне се Митар. Прст у око.
Оштар је. Пасји језик. Богара.
’’Рађа… Ако која затрудни.’’
***
Знам ја тебе мали
Од два и по метра
И стотину и више ока
Да је за нас касно
За ресет.
Касно је.
Касно.
Мој домаћине.
