Да бисте затворили боловање, добијате заказан термин за три радна дана у 15 часова.
Дођете савесно 15 минута раније. Колона од 10 пацијената стоји за шалтером сад већ донекле љубазне медицинске сестре… А испред ординације 10 пацијената чека. Долазим на ред:
– Треба да затворим боловање. Имам у 15 часова заказано.
– Станите испред ординације и чекајте.
Иначе докторка је почела радити после 14 часова, јер су имали неки састанак. Добро, чекамо… 15:45 часова, испред мене 8 пацијената тек…
Прилазим медицинској сестри, са молбом да ми докторка затвори боловање па да дођем после, јер морам по децу у вртић. Са правом са замолила за услугу јер сам дошла на време на заказан термин!!! А прошло је тек 45 минута и два пацијента. Она ослобађа сад већ своју дрскост препознавши ме са блога „Да ли нам фали опште културе на општој пракси?“
– Не можете оставити папире – гледајући ме осветнички.
– Зашто не могу?! Људи вам остављају да им препишете лекове без прегледа доктора?!
– То су хроничне терапије, а Ви сад слободно опет пишите!
Да ли је у реду да будем кажњена у здравственом систему, за чији фонд уредно дајем део своје плате, само зато што сам изразила своје мишљење према недоличном понашању појединца? Шта се дешава са системом, где је критика која је требала да побољша стање ипак пробудила сеоску сујету. Ми из села, али село из нас никако.
Па ево да не испаднем непослушна, пишем о Звезди Опште праксе, о врху нељубазности.
Након докторке, предајем Звезди папире.
– Да ли сте добровољни давалац?
– Не, ја сам новинар!
Новинар сам и моја је обавеза да јавности укажем на лепе примере праксе у нашој локалној заједници, као што то радим 20 година уназад на медијском небу нашег града. Моје је право и да јавно изразим мишљење о некоректности и непоштовању са којим се суграђани свакодневно сусрећу, јер они ретко имају прилику да искажу шта мисле, а тиме се лоша пракса појединаца оснажује и наставља.
