Прескупе прославе рођендана – због родитеља или због деце?!

1359

Комшиница се задужила двеста евра код рођаке да би успела да направи детету 3. рођендан у играоници. Та иста рођака је пре 10 дана правила сину 18. рођендан. Можда се и она негде задужила.


Само у балканским земљама, а чини ми се највише у Србији, све паре се дају да рођендан изгледа као из бајке или снова. Нема везе да ли је по реду други, пети, седми, осамнаести – исто је.

Маме као да се такмиче која ће играоница бити, колико балона ће се поручити. Слатки астал је обавезан, јер имао је и друг из разреда, другарица са тренинга, па што не би и он. Попси, мафини, медењаци, сокићи, бомбоне… Па још онда и торта. Обавезно поручена, из посластичарнице, декорисана као да не сме ни да се једе, не знаш ни шта је украс ни шта је свећица. Наџиџане свакојаким декорацијама, ватрометом, па од скоро и балони забодени у торту, сад и то модерно.

Чим се свећице одувају, деца настављају игру, мало ко остане да једе торту, јер су појели пре тога све са слатког стола. А мама није стигла да слика, па још буде љута. Дете неће да се слика са великим плишаним медведом, мама опет љута. Све је платила и то дебело, а неће имати шта да стави на Инстаграм.

Осамнаести рођендани предњаче у лудоријама. Десет торти, али све декорисане у истом стилу, а ту је и позадина за сликање са гостима, декорација столова као на свадбама, предјело, јело, слани, слатки и воћни сто. А слављеник или слављеница иде од стола до стола и слика се са гостима. Бенд од пет чланова све време свирућка.

Оно што је постало хипер модерно јесте ватромет чим мрачак падне, па се испаљује пар минута. Онда сви изађу из играонице или ресторана и гледају, па се врате унутра. Jош мало до разлаза.

Како је то било пре 30 година…

Мој рођендан, ’92. година. Дошло ми у стан девет другарица из разреда. Седеле смо, слушале музику, причале и јеле кифлице које је мама умесила. Пиле смо сок од вишње и зове. Била је и једна „Cola“, нешто налик оригиналном Кока кола пићу. Смејале смо се, гледале старе слике, Јована је мењала касете на касетофону, а ја сам фотографисала, па ћу филм за израду одмах сутра однети у фотографску радњу. У једном моменту мама уноси торту, без ватромета, фондана, попса и мафина. Све другарице гледају одушевљено. Мама је направила торту у облику лептира, посула шарене мрвице, тело лептира било је од чоко-бананица и убола је две декоративне чачкалице које су му биле антенице.

Након торте, остале су још по мало и полако се разилазиле, а ја сам уживала у поклонима, који су у то време били симболични. Шоља у облику Гарфилда, крпена змија, јастук у облику Месеца, картонска кутија на џиџе и тако…

Мама није ништа сликала тада, а сада је већ упала у чари социјалних мрежа па слика све што из кухиње изађе. То је био мој осми рођендан, оних пре тога слабо се сећам, скоро ни мало. Као што се неће сећати ни онај мали што је трећи рођендан славио у играоници, са слатким столом, ватрометом и плишаним медом.

Колика је радост славити опуштенији рођендан, сазнала сам пре пар година, када је сестра свог десетогодишњака хтела да казни због неке непослушности, па му укинула играоницу и рекла да ће рођендан славити на ливади испред зграде. Мали је био пресрећан (казна баш и није упалила). Прославио је најлепши рођендан до тада, са гомилом позване и непозване деце.

Није битно где славимо важне догађаје, већ са ким и у каквој атмосфери. Није битно да ли ће слике бити на социјалним мрежама или ће остати у старом албуму. Није битно да ли ћемо добити скупе поклоне, него да нам остану лепе успомене. 

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here